МОНСТРУМ! Мајка је ДАЛА ЋЕРКУ на УСВАЈАЊЕ, сви су је осудили, а онда ОТКРИЛА УЗНЕМИРУЈУЋЕ детаље!
Катастрофа!
Усвојила ју је још као бебу, мислила је да је добила савршено дете но ускоро је живот с њом постао немогућ, пун страха и боли… Иако се ни данас ни у потпуности помирила са својом одлуком, морала ју је дати на ново усвајање.
- Чујемо вас. Верујемо вам. Ту смо да вам помогнемо, нисте сами - то су биле речи које су овој мајци искочиле на њеној насловној страници профила на друштвеној мрежи. Био је то оглас организације против насиља деце над родитељима, а овој су мајци пружиле олакшање и наду да ипак постоји неко ко ће ју чути и разумети.
ПЕВАЧ ГРАНДА ДОЖИВЕО САОБРАЋАЈКУ - Саша Поповић саопштио... ево какво је његово стање ТРЕНУТНО (ФОТО)
ДОНИРАЛА БЕБИНЕ ОРГАНЕ! Познатој глумици УМРЛА БЕБА ДАН након РОЂЕЊА, а она шокирала поступком!
- Никад нисам осећала да ме ико разуме или чује, осећала сам се као да сам сама са својим проблемима. Осећала сам се изовано. Јер, ја сам мајка која је одустала од своје кћери. Ја сам мајка која је свом детету спаковала кофере и одвела ју у социјалну службу јер више нисам могла - препричава своју причу жена која се сусрела с тешком ситуацијом посвајања.
- Знам да је то незамисливо и неопростиво. Која би се мајка одрекла свога детета? Пријатељи и породица нису веровали да ћу то заиста учинити, били су у шоку. Социјални радници јасно су ми исказивали свој презир - каже несрећна мајка.
Међутим, она је скупила храбрости и испричала своју причу.
- Подбацила сам као усвојитељ. Нисам се довољно трудила. Да сам само ишла на још један течај о томе како бити добар родитељ, или да сам барем била чвршћа с њом, или конзистентнија у томе што тражим од ње.
Социјални радник задужен за нас случај, сваки пута када бих му се пожалила на проблеме које имам с њом, рекао би ми нека то ‘некако изгурам’. Рекао би ми да колико год је живот лош, у неком ће тренутку постати бољи и све што требам је издржати.
Лакше рећи него учинити. Нитко од њих није знао у каквом паклу живим. Како да им само објасним свакодневни страх и бол коју проживљавамо?
Када је моја кћер напунила 16 година имала је страшне испаде беса, тукла би мога супруга, гризла га и терала га до суза готово свакодневно. Наша друга усвојена деца била су престрављена и бојала су се бити поред ње. Бојали су се ићи спавати ноћу јер је претила како ће нас све избости у сну.
Пет дугих година слала ми је поруке како сам за све ја крива, да би свима било боље без мене, да би волела да завршим негдје мртва у јарку, да би њена биолошка мајка одрадила бољи посао него што сам то ја успела и да ју никада нисам волела.
И свеједно, што год да је учинила или рекла, ја ју нисам престала волети. Волела сам је од првог тренутка када је дошла у нашу породицу.
Једног дана, када нам је одобрено да будемо усвојитељи, у нашу кућу и у наша срца дошла је деветомјесечна девојчица. Проживела је страшно занемаривање, то смо знали. Оно што нисмо знали је како ће то касније утиецати на њу и њене односе. Нисмо добили посебну обуку како се носити са ситуацијом. Мислили смо да ће љубав бити довољна.
Хранили смо је и облачили, подстицали ју на све начине, а она се развијала и напредовала. Када је напунила две године пружила се прилика да ју усвојимо, што се тада чинило кај најлогичнији и најприроднији избор.
Све је било прекрасно, а онда се приближио њен 11 рођендан и почеле су лажи, крађе и вербално злостављање. Узимала је туђе ствари без икакве грижње савести, но највише се усмерила на мене. Рекли су ми да тестира колико је волим и да је то очекивано понашање. Нисам, међутим, очекивала да ће ме стално привлачити па одбацивати, да ће одбацивати моју помоћ и љубав и да ће ми из дана у дан нагризати моје самопоуздање као родитеља.
Нисам очекивала да ћу се борити за помоћ свих професионалаца који су ме понижавали на састанцима када би она одбила учествовати, а ја сам је требала натерати. Као да сам ју ја могла натерати на било што.
Питали би ме:“Зашто јој то дозвољаваш? Зашто јој дозвољаваш да се тако односи према теби?
Нитко није разумео. Престала сам о томе причати с пријатељима јер сам се само горе осећала. Знала сам да није она крива, али нисам знала како да јој помогнем. Нико није видио оно што смо ми видели јер се знала понашати пред другима када је нешто хтела постићи. Сви су је доживљавали као прекрасну кћер, а нас као проблем. Нисмо могли победити. И нисмо победили.
То је било злостављање. Злостављање које је вршило дете над родитељима. Емоционално, физички, ментално и вербално. Нисмо се имали коме обратити пре десет година. Покушала сам, али нико ме није слушао.
Разумијете ли сада? Дан када сам отишла у социјалну службу то је била најтежа, најхрабрија ствар коју сам икада учинила. Нисам одустала од своје кћери него сам нам свима покушала помоћи, укључујући и њу.
Није веровала да ћемо то урадити, мислила је да ће ју мој супруг одвести кући. Рекла нам је да ју више никада нећемо видети ако то учинимо. Свеједно смо то учинили. Били смо толико очајни.
Када сретнемо друге парове који размишљају о усвојењу, не знам што бих им рекла или саветовала.
Пре десет година родитељима попут нас није било подршке ни помоћи, но чини се да се сада ствари мењају. Данас, моја кћерка и ја разговарамо но наш однос мајке и кћери трајно је нарушен. Чезнем за још, али се суздржавам јер морам како бих се заштитила. Све што ми остаје је нада да ће једнога дана ствари бити другачије.
