"Жене чешће преживе ковид, али цена тога је скупа": Мушкарци по статистици чешће умиру, али жене се сусрећу са проблемом о којем се мало зна

У мају смо отворили прву ковид болницу у земљи. Лекари су очекивали да ће збрињавати тешке случајеве инфекције корона вирусом. Међутим, већ три месеца касније, било им је јасно да их чека много већи изазов, чије размере увиђају тек сада.

Моунт Синаи болница била је прва у Њујорку, али и остатку Америке која је претворена у ковид центар. Лекари су, како пише NYTimes, три месеца касније схватили да корона вирус не пролази тек тако. Тада су почели да увиђају опасност од дугог ковида, као и да вирус оштећује бројне друге органе. Схватили су и да је опоравак пацијената који су били на респиратору дуг и мучан. Због тога, ова болница организовала је посебне тимове лекара који се састоје од специјализованих лекара за плућа, срце, бубреге, специјалисте за рехабилитацију и психијатре који се баве опоравком ковид пацијената.

Чим су специјални тимови за опоравак организовани, почело је да се појављује на стотине пацијената. Углавном су то биле жене и на велико изненађење пацијената, велика већина њих искусила је само благе симптоме Ковида. Нису биле хоспитализоване, биле су релативно младе и иначе доброг општег здравља, без ризичних фактора попут гојазности или дијабетеса. А опет, после инфекције, њихово тело месецима се борило да се опорави.

- Знали смо, наравно, и раније за виралне болести које имају продужени период опоравка. Међутим, ти опоравци не трају три месеца, или често и дуже. Зато смо изненађени овиме што се дешава. То нам показује колико мало заправо и даље знамо о вирусу - каже Зијан Чен, директор овог центра који је до овог тренутка примио више од 1.600 пацијената. Ти пацијенти муче се са дугим ковидом, како су га сами и назвали док се још мало тога знало о дужини опоравка. Сви они пријаљују конфузан низ сиптома који најчешће укључују умор, бол, кратак дах, осетљивост на светлост, отежану физичку активност, инсомнију, изненадне аритмије, дијареју, грчење мишића, проблеме са памћењем и когнитивне проблеме због којих им је повремено тешко да саставе и реченицу. То их мучи месецима након инфекције, скоро као да инфекција никад није ни прошла. А добром делу пацијената, ови симптоми се појаве након кратког периода опоравка, када им се учини да се све вратило у нормалу, скоро као да се појавила нека друга, нова болест.

Лада Беара Ласић (54), нефролог по занимању, заразила се корона вирусом почетком априла. Лечила се у Моунт Синаи пост ковид центру. Након што се три недеље борила са иницијалном инфекцијом због које ју је углавном мучио само кратак дах, уследио је опоравак. Таман када је одахнула и почела да ради, почела је да осећа болове у целом телу. Било је то почетком маја. Онда су се симптоми погоршавали толико да је у јуну морала на боловање како би покушала да се опорави.

Она сада ради пар сати дневно, од куће. Ситуација је таква још од септембра и Лада јој не назире крај. Сада се плаши да је ово стање доживотно и да јој се имуни систем никада неће потпуно примирити.

- Знамо да упални процеси никад нису добри за тело. Често узрокују ожиљке на ткиву, а то значи да је дошло до неопозивих промена. Што дуже имам ово стање и што су дуже органи под упалом, то ће теже последице бити у будућности - каже Лада за NYTimes.

Упркос томе што ови пацијенти који пате од дугог ковида редом имају дугачак списак тешких пратећих симптома, готово је немогуће рећи пецизно шта им је. Рецимо, Ладина крвна слика је мање-више добра. Има повећане вредности ензима јетре и благо повишене вредности које указују на упалу, али нема ничег драматичног.      

- Многи пацијенти имају гомилу проблема, али ништа није у абнормалним вредностима - каже Дејна Мекарти, специјалиста за рехабилитацију у болници Моунт Синаи. Како каже, углавном се чини да срце, плућа и мозак раде добро.

- Већина пацијената опоравља се временом. Међутим, опоравак дуго траје. Постоји и мали број људи који се и даље нису опоравили, још од првог таласа. Доста људи, укључујући ту и доста лекара и медицинских сестара, више не може да ради јер им је опште стање веома лоше. Не могу да се фокусирају и веома се лако замарају. Други људи су остали без посла јер не могу да узму боловање, а не могу да узму боловање јер лекари, упркос њиховим симптомима, не могу да им поставе дијагнозу - каже Дејна Мекарти.

Зијан Чен процењује да ће око 10 одсто инфицираних ковидом развити ове дуготрајне симптоме. Само у Њујорку, та бројка онда износи око 100.000 хронично болесних људи који не могу да добију дијагнозу, а доста истраживања каже да је ова бројка чак и већа. Рецимо, студија из Ирске показује да више од половине Ковид пацијената, били они хоспитализовани или не, пријављују хроничан умор и 10 недеља након опоравка. Скоро трећина њих никада се није вратила на посао јер не могу да раде. Студија из Кине пријављује да је три четвртине хоспитализованих пацијената и шест месеци касније пријављивала и пријављује и даље симптоме дугог ковида. Због свега овога, Национални институт за здравље почео је да много пажљивије проучава пацијенте са дугим ковидом. Многи научници симптоме дугог ковида повезују по чудним симптомима са још једним стањем којим се наука до сада слабо бавила - мијалгичним енцефаломијелитисом, односно синдромом хроничног умора. И мијалгични ецефаломијелитис води у необјашњиви хронични умор и лош сан, а траје по шест месеци па чак и дуже. Многи пацијенти су и након опоравка од САРС-а и вируса Х1Н1 пријављивали ове проблеме.

- Искрено говорећи, очекујем пораст оваквих случајева у наредне две до три године - каже Ентони Комаров, лекар у Женској болници у Бостону која се деценијама бави мијалгичним енцефаломијелитисом. То, каже он, практично значи да би око два и по милиона људи у наредном периоду могло да се мучи са овим симптомима.

- Није то ништа страшно у смислу да није смртна пресуда, са тим стањем се живи. Али, питање је како се живи - квалитет живота је много, много гори - каже Комаров.

Начин функционисања мијалгичног енцефаломијелитиса је веома слабо истражен. Дуго се веровало да је то психолошки проблем јер нико није могао да утврди шта тачно изазива овај синдром. Међутим, иако наука овај синдром игнорише, он генерише велике губитке - на десетине милијарди долара годишње изгуби се на смањену продуктивност и медицинске трошкове за људе који се са овим синдромом боре.

И људи који се боре са дугим ковидом у почетку су отписивани јер се веровало да су њихови проблеми психосоматски. Тек одскоро, лекари увиђају да су разлози највероватније физички. Док пацијенти то зову "дуги ковид", лекари су га назвали "постакутни синдром Ковида-19". Име имају, али начина за лечење и даље нема.

НАЈЧЕШЋЕ ЖРТВЕ ДУГОГ КОВИДА СУ ЖЕНЕ

Већ има довољно доказа да корона вирус збуњује имуни систем и тера га да претерано реагује. Много истраживања указује да вирус изазива Гилен- Бареов синдром, застрашујући аутоимуни поремећај услед ког пацијенти развију потпуну или делимичну парализу. Добра вест је да се већина од овога опорави. Добар део смрти услед ковида приписује се и цитокинској олуји.

Чињеница да су већина случајева "дугог ковида" жене је важан детаљ. Жене су иначе склоније аутоимуним болестима, а Акико Ивасаки, имунолошкиња са Јејла, открила је да су жене оболеле од ковида имале много јачи одговор Т ћелија од мушкараца. Вероватно је то зато што тестостерон благо ограничава имунитет. Због тога вероватно мушкарци чешће и умиру од ковида у односу на жене. Међутим, бурнији имуни одговор значи и већу шансу да тело нападне само себе.

- Жене чешће преживе ковид, али цена тога је скупа - каже Ивасаки.

Многи лекари ову пандемију упоређују са пандемијом "руског грипа" која се десила између 1889. и 1892. године. "Руски грип" изазивао је сличне симптоме - бол, отупелост, умор који су тадашњи лекари описивали као "инерцију". Џозефина Батлер, британка и боркиња за људска права оболела је од руског грипа 1892. године. Три месеца након заражавања, записала је: "Толико сам слаба да ако мало читам или пишем, онесвестим се од умора и морам да прилегнем". И преживели након шпанског грипа су пријављивали исте симптоме - "губитак мишићне енергије, апатију и меланхолију". То стање често је трајало годинама.

Лорен Николс, пацијенткиња из Њујорка, каже за "Њујорк Тајмс" да је у једном тренутку размишљала о самоубиству. Дуги ковид јој је задавао много проблема, а нико јој није веровао да јој је заиста толико лоше. Ускоро, она и још пар жена основале су групу за пацијенткиње од дугог ковида и тек тад схватиле су да нису саме - гомила жена пролази кроз исто.

Сада, док се пандемија полако смирује, лекарима остаје нова велика загонетка - шта ће бити са гомилом људи која се и даље бори са дугим ковидом?