"JEO SAM FARBU, KOSU A ONDA JE NA RED DOŠAO I IZMET MOG OCA": Šokantna ispovest čoveka iz Srbije
Vi ne možete da razumete ono što sam ja u tim trenutcima osećao!
Pika poremećaj predstavlja i dalje tabu temu, ne samo u našem društvu nego i u celom svetu, što ne znači da on ne postoji. Jedan od retkih koji je odlučio da progovori o ovoj bolesti ili poremećaju je čovek koji živi u Srbiji koji je iz razumljivih razloga želeo da ostane anoiman.
- Odrastao sam u jednom malom mestu u Srbiji. Vodio sam normalan život kao i svi normalni ljudi. U kontekstu pika poremećaja, sećam se samo da sam voleo da jedem ledenice kada bi se napravile oko krova moje kuće. Kao i mnogi mladići iz mog mesta otišao sam u Beograd da studiram. Tokom fakultetskih dana trebao je koji dinar više radi džeparca. Sa jednim drugarom iz ''Studenjaka'' sam odlučio da damo oglas koji se ticao molerskih usluga, gletovanja, gitovanja i ostalog - počinje svoju ispovest.
Mislio je da će to biti dobar izvor prihoda, a zapravo je tada otvorio Pandorinu kutiju.
- Moj kolega je imao iskustva u tom poslu, a meni je to bilo prvi put da sam uzeo četku u ruke. Krečili smo, mackali, farbali, a meni je svaki put kada bih osetio miris farbe stomak počeo da ''zavija.'' Pri svakom otvaranju farbe, postajao bih sve gladniji i gladniji, ali i dalje nisam sumnjao da imam neki poremećaj. Ubrzo sam odlučio da okrečim i svoju sobu, iako možda nije bilo ni porebe za tim. Opet mi se dogodilo isto, otvorio sam kanticu farbe a glad je napala moje biće, nisam imao izbora - pojeo sam farbu! - navodi on.
Tek tada su počele njegove muke:
- Odlučio sam da zaboravim na nemio događaj sa farbom, ali sam odlučio i da prestanem da radim sa svojim kolegom molerski posao. Učinio sam mu uslugu i otišao na poslednju ''šljaku'', kantice su sve bile zatvorene, ali moj pogled su privukle stare novine na podu, onako lepo poprskane farbom. Proždrao sam ih i tada sam shvatio da imam problem.
- Nekako sam uspeo da krijem od celog sveta da imam problem, jeo bih povremeno i kosu, kamenje, zemlju, led bi jeo svakoga dana, ali kap koja je prelila čašu bila kada sam jednog dana osetio neodoljivu želju da pojedem go*no! To je bilo go*no mog oca i mirisalo je drugačije i nekako privlačnije. Pojeo sam samo parčence i shvatio da nešto nije uredu.
Ima leka!
- Doktor mi je objasnio, da imam ''Pika'' poremećaj. Taj poremećaj češće napada trudnice ili decu, ali se može naći i kod depresivnih i autističnih ljudi. Sva moja jedenja plastelina kao klinac, konačno su dobila objašnjenje. Doktor je objasnio da svoj ''Pika'' sindrom dugujem depresiji i preporučio mi je da često žvaćem žvake ili da često jedem kokice. Ugojio se jesam - ali barem više ne jedem izmet! - završio je ovu ispovest ovaj nesrećni mladić.
