KO ĆE DA UGASI SVETLO: Mart kada je UBIJEN Đinđić i mart kada je propala Demokratska stranka

Dvanaestog marta 2003. u 12:25 ubijen je premijer Zoran Đinđić, snajperskim hicem, ispred ulaza broj 5 zgrade Vlade Srbije. Ovog marta, petnaest godina kasnije, Đinđićeva zaostavština, Demokratska stranka otišla je zauvek u istoriju, ne prešavši cenzus na izborima za Skupštinu Beograda čime je zaokružen proces propadanja ove stranke.

Kada je tog 12. marta, ubijen premijer Srbije niko nije ni slutio da će, tada jedna od najmoćnijih stranaka u Srbiji, završiti na marginama političkog života Srbije, izgubivši čak i bastion svojih glasača, srpsku prestonicu.

DS je u koaliciji sa nekoliko manjih partija osvojila 18.286 glasova, odnosno 2,45 odsto podrške birača na upravo održanim beogradskim izborima, što je pravi izborni debakl nekadašnjeg nosioca političkih promena i borbe protiv Miloševića, stožera nekoliko Vlada Srbije, kada su i stekli svoju najveću moć.

I upravo tada, kada su bili na svom vrhuncu, počeo je njihov pad. Izneverena su sva očekivanja građana, a umesto ostvarenja reformi, rada i podizanja životnog standarda u Srbiji, sve se svodilo na pljačku državne kase, borbu za moć, brojne afere, kriminal, diplomatske promašaje, a kulminiralo je pljačkom sopstvene stranke koja je na kraju, finansijski, a sada i u svakom drugom smislu, uništena.

DS je osnovana 3. februara 1990. godine, odnosno obnovila je rad i postojanje započeto 1919. u Kraljevini SHS, a koje je ugašeno nastankom SFRJ. Nakon ponovnog osnivanja, za njenog predsednika je izabran Dragoljub Mićunović.

Početkom 1994. za predsednika je izabran Zoran Đinđić, a tri godine kasnije postao je gradonačelnik Beograda. Srpska prestonica od tada važi za bazu glasača DS.

Nakon 5. oktobra Đinđić postaje premijer, a DS postaje stožer nove republičke vlasti i praktično najmoćnija organizacija u zemlji. Svoj sud o rezultatima rada Zorana Đinđića, daće istorija, ali je činjenica da nikada do kraja nećemo saznati šta bi bilo sa Srbijom, da nije bilo njegove prerane, tragične smrti.

Nakon ubistva Đinđića, stranku preuzima Zoran Živković koji postaje i premijer, a tada je počeo prvi pad ove stranke.

Po raspadu DOS-a stranka nastupa samostalno i na parlamentarnim izborima 2003. osvaja 37 poslaničkih mandata, ali ne uspeva da učestvuje u vlasti.

Ubrzo, 2004. Boris Tadić postaje predsednik DS, a zatim i predsednik Srbije. Uspon DS-a je počeo ponovo, ali je počela i borba za moć i liderske pozicije u stranci, pa su lične sujete obeležile sve vreme njihovog aktivnog učešća u političkom životu Srbije.

Krajem 2004. stranku napušta jedan deo članova predvođen Čedomirom Jovanovićem koji potom osnivaju LDP. Svih godina, LDP je nekako uspevao da pređe cenzus na izborima, ali neuspeh da se domognu vlasti frustrirao je i članstvo i birače, pa je podrška opadala, a posle nedavnih beogradskih izbora i sam lider stranke, priznao je da su na nivou statističke greške zajedno sa još nekim partijama. Tragikomedija njegovog političkog delovanja vidi se u činjenici da je na biračkom mestu, na kome je glasao sa suprugom, LDP osvojila dva glasa, na beogradskim izborima.

DS ima apsolutnu moć u Srbiji od 2008. godine kada su imali mesta predsednika Srbije i premijera. Boris Tadić je na mestu predsednika, premijer je Mirko Cvetković, a gradonačelnik Beograda postaje Dragan Đilas.

Vlast DS prate brojne kontroverze i skandalozni potezi. Za vreme njihove vladavine Albanci su proglasili nezavisnost na Kosovu, a Srbija predvođena tadašnjim ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem čini niz katastrofalnih poteza. Loša reakcija na proglašenje nezavisnosti, izmeštanje pregovora o Kosovu iz UN i prebacivanje na EU, menjanje rezolucija koje su prethodno dogovorene sa Rusijom i Kinom i pogrešan nastup pred međunarodnim sudom sa pitanjem o Kosovu.

Boris Tadić grabi apsolutnu vlast, a velike afere i finansijske malverzacije prate rad Dragana Đilasa na mestu gradonačelnika. Narod postaje sve više nezadovoljan vlašću DS.

Godine 2012. Tadić gubi predsedničke izbore, a zatim ne uspeva da formira vladu, pa zauvek odlaze sa vlasti. Tadić napušta stranku i neko vreme ostaje van politike, ali ubrzo formira Socijaldemokratsku stranku SDS početkom 2014. godine. Ovim je pokazao sujetu i želju da bude predsednik nečega, makar to bila i mala stranka koja nikom ne znači.

Novembra 2012. Đilas postaje predsednik DS, a sukobi u stranci kulminiraju kada je od nekih bivših ministara traženo da vrate poslanički mandat. Dušan Petrović i Vuk Jeremić odbijaju i bivaju isključeni iz DS početkom 2013. godine.

Na parlamentarnim izborima 2014. godine DS u koaliciji sa nekoliko minornih partija osvaja 6 odsto glasova što je bio ozbiljan pad i udarac za stranku.

Bojan Pajtić postaje predsednik DS 2014. godine, a nedostatak harizmatičnih lidera doveo je do potpunog rasula u stranci. Ubrzo odlaze Borko Stefanović, ali i Dragan Đilas koji se povlači iz politike, ali živi na račun stranačkog duga koji je otkupio, a potom uzimao zelenašku kamatu.

Stranka je kopnila od kad je smenjena sa vlasti 2012. godine, ostvarujući sve lošije rezultate i gubeći poverenje naroda. Lideri su se smenjivali redom, ali nijedan nije uspeo da povrati pređašnji uticaj. Nakon Tadića, stranku je preuzeo Pajtić, zatim Dragan Đilas koji je finansijski upropastio, pa napustio, a na kraju i Dragan Šutanovac pa je stranka sada konačno potonula.

Ove godine, obeležava se možda i najtužnija godišnjica smrti bivšeg lidera DS Zorana Đinđića koji je od ove partije napravio brend, a danas je od njegove zaostavštine ostao samo pepeo. Posle njega su započeli lični sukobi i grabež za moć i novac iz državne kase.

Povratak koji je usledio sa Tadićem doveo je samo do apsolutističke vlasti čiji je cilj bila samo otimačina, a kada je stranka ostala bez vlasti i uticaja, napustili su je svi redom. 

Upravo ovde leži joše jedan razlog propasti DS. Ova stranka uvek je bila prepoznatljiva po ljudima koji su je predstavljali, ali oni nisu mogli da obuzdaju lične sujete i želju za vlašću, pa su tako formirali svoje male stranke i pokrete, koristeći resurse DS što je opet doprinelo propasti organizacije iz koje su potekli i koja ih je upravo i načinila prepoznatljivim. Nažalost, svojim neznanjem i neradom, učinili su da ih narod zna kao "zlu paru", pa je kraj njihovog političkog delovanja blizu kako god nazvali i maskirali svoje nove mini stranke i pokrete.

Ovim su pokazali koliko im znači zaostavština Zorana Đinđića, njegova ideja i vizija, ideologija stranke. Oni koji su ostali posle njega bili su četvrti metak koji je još jednom ubio Đinđića, a Demokratsku stranku zauvek ugasio i ostavio bez svog najvećeg resursa, ljudi koji su im verovali.

Sudbinu DS-a, možda je najbolje opisao njen prvi predsednik Dragoljub Mićunović, u noći kada su stigli prvi rezultati beogradskih izbora.

- Ko će da ugasi svetlo? - upitao je Mićunović, stavio šešir na glavu i napustio stranačke prostorije.