"Možete biti opozicija vladajuće koalicije, ali NE MOŽETE BITI OPOZICIJA NARODU!" Đorđe Milićević POTPUNO ISKRENO O SVEMU

Posle jednog ružnog životnog iskustva i teške saobraćajne nesreće vratili ste se u poslaničku klupu, dočekani ste i sa velikim aplauzom. Možete samo da mi objasnite kako ste se osećali u tom trenutku? I šta se promenilo od tad?

- U politici sam pola života, ali čitav svoj život sam u sportu. I najteže od svega mi je palo to što su mi rekli da sam možda odigrao svoju poslednju utakmicu. Opet sa druge strane tih šest meseci uspeo sam da zajedno sa porodicom i sa svojim prijateljima pobedim utakmicu života. To je ono što je najvažnije, to je period kojeg se nerado sećam i o kojem nerado govorim, jer želim da ga što pre ostavim iza sebe. Želim da se apsolutno nikom ne desi ono što se meni desilo, jer blago rečeno to je jedan pakao. To je jedna jako teška situacija, gde ste 6 meseci odvojeni od spoljnog sveta i od svega što se dešava. Za sve to vreme vam je potrebna jaka volja, psiha i snaga da biste prošli sve to. Naravno da nam je stub i oslonac porodica. I naravno da kad vam je najteže pomislite na ono najlepše, a to je da imate ćerku kojoj morate da se vratite da bi se je izveli na pravi put. Jer ne možete biti toliko sebični, bar sam ja na to tako gledao, i ostaviti supruzi da to sama radi. Nisam imao mogućnost da je vidim jako dugo, niti da komuniciram sa njom i to mi je najteže palo. Kažem, imao sam mnogo veliku podršku porodice, imao sam podršku svojih prijatelja, kao i jednog jako profesionalnog, stručnog, lekarskog tima na čelu sa Vladom Đukićem, a i podršku Valjevskog tima koji me je dočekao u Valjevu i uradio prvu operaciju, koja je trajala 8 i po sati.

- Ja ne, nažalost, prijatelji me zbog toga kritikuju, sad ću Vam reći i zašto. Najpre, pitali ste me o povratku u parlament. Za mene je prvo čast i privilegija što mogu ponovo da budem sa svojim kolegama i koleginicama i što mogu da dam svoj doprinos kroz zakonodavnu aktivnost, a to je ono što sam uvek želeo, kao šef poslaničke grupe, kao poslanička grupa, koliko je to u našoj moći. Drugo, sam moj povratak, za koji je znala samo predsednica parlamenta i još jedna osoba, a lekari su preporučivali da je rano za povratak, međutim, ja sam insistirao da se vratim u Skupštinu, jer sam na taj način pokušao da pobednem od svega.

- To je velika privilegija da dobijete onakav aplauz i zaista dugujem veliku zahvalnost svim koleginicama i kolegama, ne samo iz pozicije, već i opozicije, bez obzira sto se mi politički razlikujemo, i onim kolegama što nisu bili u Sali, pre svega što su se interesovali u tom periodu. Da li čovek izvuče pouke – treba uvek izvući pouku iz takvih stvari. Ali ja sam neko ko, kako da kažem, jedino što me u ovom trenutku drži ispunjava je posao. Posao je nešto što me pokreće i motiviše, što mi daje posebnu snagu i što mi pomaže da zaboravim sve ono što ne mogu i ne smem. Kolege kažu da sam previše posvećen poslu i kritikuju da previše vremena provodim u sali i kao predsedavajući da se previše posvećem govoru, gostovanjima itd. Ali ljudi ne shvataju da je to ono što me u ovom trenutku ispunjava i održava u svakom pogledu. Jer, moj oporavak još nije završen, još imam neke zdravstvene barijere koje neće biti tako lako otklonjene. Pazite, ja sam neko kome su rekli da ima manje od 10 posto šanse da preživi, a ako preživim rekli su da će oporavak trajati najmanje dve godine. Ja sam posle 6 meseci došao u parlament i počeo da radim svoj posao. I to me čini zadovoljnim i srećnim. Tih prvih 30 dana u bolnici vi ste svega svesni. I svesni ste da možda sutra ne postoji, a onda shvatite koliko smo jedan dan života ima vrednost. E onda ova floskula koju Vi kažete – ono što ne stignete danas ostavite za sutra, za mene je potpuno besmislena. Ne, ono što ne možete danas, morate danas i uradite danas osećaćete se bolje.

- Najpre moram da Vam kažem, ako napravimo jednu retrospektivu, Vi znate da o izborima nije pričala pozicija, već opozicija, tj. deo opozicije, misleći da je to način da zaplaši vladajuću koaliciju. A onda su odjednom od tog gromoglasnog stava o parlamentarnim izborima odustali. Valjda su shvatili surovu realnost da možda neće politički preživeti neki naredni ciklus. I onda dolazimo do one političke floskule "bojkot izbora". Bojkot ne zbog procedure i zbog nekih nefer izbora, jer ćemo moći da kažemo da smo 2008. imali nefer izbore, pa 2012. Znači iste su procedure, ja ne kažem da su one idealne, ali su ih oni definisali i odjednom im sad te procedure ne odgovaraju. Mi možemo danima i godinama da pričamo o novim procedurama izbora, ali oni žele da kupe vreme, kako bi prolongirali termin održavanja izbora, jer su svesni poliičkog kraha koji bi doživeli.

- Svesni su, naravno, da bi doživeli krah na nekim narednim političkim izborima. Što se tiče Socijalističke partije konkretno, Vi znate da smo se mi uvek zalagali za redovne političke cikluse. Ne zato što se plašimo izbora, prosto to je naš principijalan stav. Ali kada ste manjinski partner u koaliciji, većinski partner odlučuje i mi smo poštovali odluku većinskog partnera, jer smo smatrali da on pre svega sagledava nacionalne i državne interese, pa onda sve ostalo. Znači nije reč o partijskim rezultatima, već o nacionalnim državnim interesima. Dakle, uvek smo se zalagali za redovne izbore, ma šta istraživanja govorila, mi se istraživanjima ne bavimo. Mi znamo da smo stabilizovali biračko telo, da smo druga po snazi političkih opcija na političkoj sceni Srbije. Kako znamo? Uvek je najmerodavniji pokazatelj sud građana, a to su izbori. Ako imate vanredne lokalne izbore u četiri različite opštine i rezultati su daleko bolji od prethodnih, to je dokaz rasta. Mi smo druga politička opcija u Srbiji, izanalizirali smo dobro jedan određeni period koji je iza nas, što se tiče rezultata predsednik je govorio o tome pre nekoliko dana, videli ste, postavio je određene ciljeve, mi ćemo naravno gledati kako da realizujemo te ciljeve, ali je suština u sledećem: Ne mislimo mi da kada dođe do izbora da u Srbiji treba sve da stane i da se svi mi koji imamo neku odgovornost i obavezu okrenemo izbornoj kampanji.

- Nama je najvažije u tom trenutku da radimo posao za koji smo preuzeli odgovornost. Znači, kampanji se posvećujemo onoliko koliko nam to vreme bude dozvolilo. Na nama je da radimo naš posao i radićemo ga i tokom izborne kampanje, a kada dođe dan kada građani treba da odluče kome će ukazati poverenje oni nek to odluče, a mi ćemo uvek poštovati volju građana. Dakle, bez glamuroznih, bombastičnih i skupih izbornih kampanja. Radimo posao za koji smo preuzeli odgovornost – to je naša kampanja.

- Najpre, ako me pitate za ideju, oni nemaju nikakve ideje. Mislim da su u zabludi. I ti mentori, koji ih u ovom trenutku podržavaju, stvaraju tu vrstu zablude kod njih. Ali ja se ne bih previše bavio njima. Nema nikakve ideje, nema konkretnog programa, nema konkretnog rešenja, zna se samo jedno, a to je da ste apsolutno protiv svega što čini i radi vladajuća koalicija. Mi smo pre početka bojkota rada parlamenta mnogo puta vodili rasprave o različitim zakonskim predlozima. Ako pođemo od toga da je najvažniji zakon budžet, jer budžet je život, onda vi očekujete da kroz budžet od strane opozicije dobijete i konkretne predloge, a mi smo slušali samo kritike. Imali su priliku u parlamentu da nam kažu postoji li neki drugi put i pravac kojim Srbija treba da ide u narednom vremenskom periodu, a taj spisak da ne bude spisak lepih želja, ne ono što bi građani hteli da čuju, zarad političkih poena, već put i pravac koji će voditi ka većoj i jačoj privrednoj aktivnosti, privrednom rastu, boljem životnom standardu, više radnih mesta... Ako postoje taj put i pravac, dajte konačno da ga čujemo. I nismo imali prilike to da čujemo. To što se dešava, i protesti, i bojkot parlamenta, i tužakanje Srbije u inostranstvu, sve to i u kratkoročnom i u dugoročnom smislu ne može da nam donese političke poene. To je moje mišljenje. Ali imaju jednu drugu dimenziju koja nije dobra za Srbiju, šteti interesima Srbije, jer šalju jednu lošu sliku o Srbiji. Jer oni žele da parlament prikažu u najnegativnijem mogućem svetlu. Srbiji protesti neće doneti ništa dobro, pogotovu u trenutku kada se rešavaju stvari koje su od izuzetne važnosti za Srbiju, pre svega mislim na pitanja o nacionalnim i državnim interesima, na primer pitanje Kosova i Metohije. Nama je potrebna stabilnost i masovno učešće građana na izborima. Na ovakav način oni stvaraju depolitizaciju koja nije dobra.

- Pre nego što Vam odgovorim na pitanje napraviću jednu digresiju – u pitanju je, recimo, KiM, vi imate albanske separatiste koji imaju takođe različite političke partije, ma koliko se oni navodno sukobljavali, ipak se ujedine i po pitanju nezavisnosti imaju potpuno ujednačen stav. Da li mi u Srbiji po pitanju Kosova i Metohije imamo ujednačen stav? Nažalost, ne. Imate političke stranke koje smatraju da je pitanje Kosova nepovratan proces, imate političke stranke za koje je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova prihvatljiva, dakle, ne možete postići konsenzus, a građani od nas legitimno izabranih predstavnika očekuju odgovore na ozbiljan odnos po pitanju koje nije dnevna politička tema, to je pitanje koje se tiče budućnosti Srbije i svakog građanina Srbije, jer će otvoriti niz drugih pitanja. Kada govorimo o tim pitanjima onda treba ići ka tome da se izgradi što širi mogući konsenzus između svih relevantnih političkih činilaca na političkoj sceni Srbije. Nažalost, mi do tog konsenzusa ne možemo da dođemo. Mi i po pitanju KiM slušamo kritike. Predsednik donese jednu hrabru političku odluku – pokrene unutrašnji dijalog da bi saslušao predloga, a da li smo čuli neki predlog opozicije? Nismo. Ali kada čujete predlog od Ivice Dačića koji kaže da je razgraničenje možda jedno od rešenja, prema tome to je predlog Dobrice Ćosić koji je to mnogo pre doneo kao moguću alternativu. Ja mislim da je to jedan od načina za dugoročno, trajno, stabilno i kompromisno rešenje na prostoru KiM. Predsednik je zvanično izašao sa stavom da je razgraničenje jedno od tema i onda nailazi na kritike opozicije. Sve u redu, ali dajte da čujemo vaš predlog. Šta vi mislite, hoćete i dalje da nam govorite i EU i Kosovo, pa onda dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti KiM. Pa čekajte, jel su lica koja su bila na poternicama danas lideri tzv. prištinskih vlasti, jel su to ljudi sa kojima treba da pregovaramo?! Krili su granične prelaze do 2011. godine, sve granične prelaze je parafirao Borko Stefanović. Pa neka isprave ako grešim. Onda su stali 2011, jer su znali da idu izbori 2012. godine, pa im to nije išlo u prilog. Pa su onda menjali rezoluciju avionu, pa onda sami donesu odluku da pitanje KiM iz Njujorka izmeste u Brisel... Dakle ne postoji taj konsenzus i to nije dobro. Srbija je uvek jaka onoliko koliko je jedinstvena i zato treba da težimo ka tom konsenzusu. Mislim da su ovim što su učinili, pokazali da su u politici zarad ličnih interesa, a ne zarad onog zbog čega politika postoji. Jer vi ako se ne pojavite na sednici na kojoj govorimo o životnom pitanju, na kojoj govorimo o pitanju KiM, zašto ste vi onda u parlamentu? Valjda je obaveza svih nas koji smo dobili mandat i poverenje građana da štitimo interese Srbije, a da li ih štitimo na ovaj način? E sad što se tiče dijaloga u parlamentu vi znate da jedan deo opozicije nikada nije napustio parlament, većinska stranka opozicije nije napustila parlament jer shvata koliko je to besmislena ideja. Drugi deo opozicije koji je napustio parlament se vratio u parlament i preostali deo opozicije ja sam duboko ubeđen da je u zabludi i da bi se vratio u parlament, ali ako bi nekako mogao to da uradi, a da ne bude shvaćeno kao njihov gubitak, što je nemoguće. Dakle, dijalog se u parlamentu i dalje vodi, bez obzira što jedan deo opozicije nije tu. Znači, moguće je voditi dijalog, mnogo sednica smo održali u prethodna dva meseca i mnogo važnih zakona doneli, imali smo konstruktivnu raspravu i konstruktivan dijalog. Dakle niko nikada nije mogao ni želeo da spreči demokratsko sučeljavanje mišljenja i demokratsku raspravu, ali je to moralo biti u skladu sa poslovnikom i uz poštovanje dostojanstva Narodne skupštine. Da pokušamo da tu raspravu sa terena politikanstva prebacimo na teren demokratske rasprave i argumentovanog sučeljavanja mišljenja. Ja vrlo često kažem, ne snaga sile, ne tako što ćete čupati mikrofone, što ćete uneti kamen u Skupštinu, što ćete držati tragikomični koncert u Skupštini, već tako što ćete nastupati sa snagom argumenata. Nije poslanik snažan onoliko koliko je fizički jak. Moguće je voditi zdrav dijalog i to pokazuju ove sednice, a što se tiče preostalog dela opozicije koji ne učestvuje, Vi vidite koliko im to uspeva odnosno ne uspeva.

- Mislim da da. Maločas sam rekao da su bez ideje, bez programa, bez predloga, sve su to politički pamfleti, bleda kopija onoga iz 2000. godine što su građani što pre želeli da zaborave. I bez podrške građana, i sami ste to rekli, sve manja i manja podrška građana tim protestima, zašto? Zato što su ti protesti prvo imali konotaciju građanskih protesta, iako smo mi tada govorili da opozicija koristi građane da bi ih predstavila kao svoju političku podršku, a onda smo došli na to da su to konačno politički protesti. Kada dođete na to da su to politički protesti, onda vi od političkih protesta očekujete odgovor na neka ključna pitanja. Ako su odgovori na ta ključna pitanja pretnja vešanjem, pretnja robijom, blokade saobraćajnica, pretnje porodicama, uvlačenje nedužne dece političara u čitavu priču, crtanje mete na čelu sinu i ćerci legitimno izabranog predsednika države...

- Znači legitimno izabranog predsednika države koji ima ogromno poverenje i podršku građana Srbije, onda vam je sve potpuno jasno. Ja nisam mogao da ostanem nem na te napade, pre svega iz svojih ličnih i moralnih razloga, jer znam da Aleksandar Vučić zna da je porodica najvažnija stvar u životu. A to mi je i pokazao onda kad je meni bilo najteže, on je bio uz moju porodicu. I ja danas, pre svega kao čovek ne mogu da ostanem nem i da ne budem uz njegovu porodicu.

- Mi smo proslavili 29 godina postojanja i političkog delovanja i vi znate za tih 29 godina od uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji, mi smo sve vreme relevantan politički činilac na političkoj sceni, bili smo u različitim političkim pozicijama i zato kažemo da smo, bez uvrede ostalih, stranka sa najviše političkog iskustva. Za tih 29. godina mi smo ostali ono, što je za nas jako važno, verni pravdi i borbi za običnog čoveka, i onda kad je bilo najteže ostati socijalista, a to je tog famoznog 5. oktobra 2000. godine, kada smo prošli jedan jako težak period. Preživeli smo mnogo toga i to samo govori o snazi Socijalističke partije Srbije.

- Uvek smo se borili za jedinstvenu Srbiju. Za 29 godina koliko postojimo, verovatno postoje stvari na kojima građani mogu da nam zamere, mi to ne sporimo, jer ko radi taj i greši. Nažalost, tih grešaka niste svesni kada ih činite, nego nakon toga. Ali građani nikada ne mogu da nam kažu jedno – da smo bilo kada, u bilo kom trenutku bili protiv svoje države i protiv svog naroda. Čak i onda kada smo bili na poziciji opozicije, bili smo na strani svoje države i svog naroda. Vi možete biti opozicija vladajuće koalicije, ali ne možete biti opozicija svom narodu. Mnogo je političkih stranaka, ali je samo jedna Srbija. Mi smo izdržali dva iskušenja – nismo dozvolili da nas pozicija opozicije uplaši i da nas pozicija vlasti iskvari. Komfuči je rekao da nije najveća slava u tome da nikada ne padnete, nego da kada padnete znate da ustanete i uspravite se. To je ono što je Socijalistička partija uspela posle 2000. na čelu sa Ivicom Dačićem. I ponosni smo na to i na to što nas zovu "crveni". Jer ta crvena boja je boja radnika koji su dali živote za borbu, za slobodu i jednakost, a drugi neka crvene zbog sramote.

- Da, uvek. A Socijalističku partiju za 10 godina (i ne samo za 10, ovo je tek prvih 29 godina partije) vidim kao partiju budućnosti. Zašto to kažem? Ideja i koreni iz kojih je nastala Socijalistička partija Srbije su toliko stabilni da mi ne brinemo za budućnost. Mi imamo svoje naslednike, a gde su naslednici onih koji su hteli da nas sruše 2000? Pogledajte gde su oni danas, a gde smo mi.  

Hteli sekirama protiv topova: Zašto je ova bitka SRPSKE VOJSKE posebna? (VIDEO)