Da li ste znali? Prvi gazirasni sokovi prodavali su se U APOTEKAMA, evo kakvog ukusa su bili

Ako ste mlađi, sigurno ni ne pamtite vreme pre nego što su gazirani sokovi postali deo naše svakodnevice. Ako spadate u one nešto starije, verovatno se sećate pompe i uzbuđenja koje je njihov dolazak na naše prostore izazvao. Kojoj god grupi da pripadate sigurno znate da su ova pića danas toliko popularna da je najvećem broju ljudi nemoguće da zamisle život bez njih.

Ali, da li ste se ikada zapitali - šta je sve moralo da se desi da bi flaša (ili konzerva) tog napitka stigla do vašeg stola? Ovo je priča o tome...

Strogo govoreći, gazirana pića postoje vekovima. Prvi pisani tragovi o pivu sačuvani su na glinenim tablicama i potiču od Sumera, dok su penušava vina slična današnjem šampanjcu pili još stari Rimljani.

Ipak, gazirani napici koji ne sadrže alkohol imaju mnogo kraću istoriju… istoriju koja počinje tačno 1767!

Te godine, slavni engleski hemičar po imenu Džozef Pristli, smislio je način da u vodu unese ugljen-dioksid, stvarajući tako veštačku „kiselu“ vodu koja je i danas sastavni deo većine gaziranih sokova.

Pristli je otkrio da piće koje je dobio ima prijatan ukus i ponudio ga je svojim prijateljima kao osvežavajući napitak. Svima se svideo, pa je ovaj hemičar nastavio da radi na formuli i nekoliko godina kasnije objavio naučni rad o tome kako od obične dobiti gaziranu vodu. Tako je, i figurativno i bukvalno – pustio duha iz boce!

Za kratko vreme, drugi naučnici su usavršili Pristlijev izum stvarajući načine da se gazirana voda, lako i brzo, proizvodi u velikim količinama. Jer, potražnje je i te kako bilo!

Još od rimskih vremena se smatralo da prirodne mineralne vode koje u sebi sadrže rastvoren ugljen-dioksid koji im daje specifičan ukus „gaziranosti“ imaju lekovitu moć. Ovo verovanje pronosilo se vekovima stigavši i do modernih vremena.

Tokom 18. i 19. veka naročito je bila popularna konzumacija gazirane vode. Zbog opšte rasprostranjenog mišljenja da ona blagotvorno utiče na organizam i leči bolesti preporučivali su je i doktori, pa se prodavala po apotekama. Kako bi pacijentima olakšali uzimanje „leka“ farmaceuti su u ovu vodu počeli da ubacuju različite arome – od začina, prirodnih sokova, pa sve do vina.

Pristlijeva „veštačka“ gazirana voda došla im je kao „kec na deset“. Veruje se da je Tomas Henri, apotekar iz Mančestera, bio prvi koji je, negde od ’70-ih godina 18. veka, u većim količinama počeo da prodaje veštačku mineralnu vodu u medicinske svrhe.

Počev od 1798. ovaj napitak počinje da se zove i – soda voda. Kako napitak nije saržao alkohol na njega su blagonaklono gledali i zagovornici umerenosti navodeći ga kao primer uživanja u piću koje ne šteti i zdravo je za organizam.

Bezalkoholna pića su ubrzo prerasla svoju „medicinsku svrhu“ i počela da se masovno proizvode i konzumiraju. Niko zapravo ne zna tačno ko je i kada prvi počeo da dodaje arome i zaslađivače u gaziranu vodu i prodaje je kao osvežavajući napitak, ali takva pića su tokom 19. veka postala pravi hit!

Prvo su počele da se prodaju različite vrste gazirane limunade, zatim sokovi na bazi bobičavog voća, da bi koju deceniju kasnije počelo masovno reklamiranje gaziranih sokova sa ukusom bukvalno svega – od ananasa, preko jabuke i kajsije, do kruške i dinje.

Osim ukusa, neobičnosti i činjenice da su ljudima ponudili nešto potpuno novo i do tada nepoznato, deo popularnosti ovih napitaka ležao je i u činjenici da su bili jeftini i samim tim pristupačni za široke mase.

Zabeleženo je da je do 1840. godine samo u Londonu bilo više od 50 proizvođača bezalkoholnih gaziranih sokova, a potražnja je u narednim decenijama postala još veća kada su ova pića postala rasprostranjena u Americi.

Upravo u to vreme nastaje i većina danas najpoznatijih bezalkoholnih napitaka na svetu. A, na osnovu svega navedenog i nije iznenađenje što su najveći broj ovih sokova izmislili – farmaceuti! Najstarije od svih najvećih brendova bezalkoholnih pića u Americi, napravio je još davne 1885. godine Čarls Alderton, mladi farmaceut koji je radio u apoteci „Morison's Old Corner“ u gradu Vejko u Teksasu.

Srbija Danas/istorijskizabavnik.rs/Prenela S.S.