Postoji više verzija smrti Dušana Silnog: Sve što niste znali o "caru Srba i Grka"
Na današnji dan 1346. godine u Skoplju je srpski kralj Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić krunisan za cara. Istovremeno je proglašena srpska patrijaršija, a za prvog patrijarha Joanikije.
Stefan Dušan bio je pretposlednji srpski kralj i car iz dinastije Nemanjića.
Imao je titulu kralja od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi krunisani car srpske države, kada ga je na Uskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II.
Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom više od 9 godina do svoje smrti 20. decembra 1355. godine.
Dušan Silni
Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato se često u izvorima i literaturi javlja i pod imenom Dušan Silni.
U vreme njegove vladavine Srbija je bila na vrhuncu moći, prostirala se od Korintskog zaliva na jugu do Dunava na severu i od Jadrana na zapadu do Egejskog mora na istoku.
Nasledivši kraljevstvo od oca Stefana Dečanskog, Dušan je od svoje države i od osvojenih novih teritorija načinio carstvo, a sebe je 1346. u Skoplju proglasio carem Srba i Grka. Da ga smrt nije pretekla možda bi ostvario i plan da osvoji Carigrad.
Svoju mudru vladavinu utemeljio je zakonikom, prozvanim Dušanov zakonik, koji se u istoriji pravnih nauka i danas izučava kao izuzetan.
Smrt obavijena velom misterije
Car Dušan je umro 20. decembra 1355. godine, još uvek mlad i u punoj snazi.
Uzrok smrti nikada nije utvrđen, ali govorilo se o trovanju, moždanom udaru, pa čak i o epilepsiji.
Sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena.
Zimu 1354/55. Dušan je proveo u Seru, a kasno proleće i leto u Krupištima na desnoj obali Bregalnice. Tokom poslednjih meseci života bio je prinuđen da pošalje jednu vojnu ekspediciju u Dalmaciju radi pomoći njegovoj sestri, Jelena, bila je udata za Maldena Šubića, hrvatskog velikaša, koji je umro od kuge 1348. pa je Jelena morala da se brine o odbrani porodičnih poseda Omiša, Klisa i Skradina.
O poslednjim danima života cara Dušana malo šta je poznato. Preminuo je u nedelju 20. decembra 1355. godine.
Mavro Orbin, dubrovački istoričar, kaže da je Dušan umro u mestu Djavolotopi u Romaniji, ali navodi i kazivanja da je Dušan umro u Nerodimlju.
Jakov Lukarević navodi da je Dušan umro u mestu Diapoli u Trakiji krećući u nov pohod protiv Vizantije.
Nije svetitelj
Za razliku od ostalih Nemanjića, on nije kanonizovan od strane crkve.
Nagađa se o nekoliko moguća razloga: zato što postoji sumnja da je naredio ubistvo svog oca, zato što je bio surov, zato što se okrenuo Rimu u nameri da neutrališe ugarsku pretnju sa severa i Srbi su bili blizu da se pokatoliče ili zato što je uveo svoju ženu Jelenu na Svetu Goru, što je strogo zabranjeno i danas.
Dušanov zakonik
Dušanov zakonik poznat u prošlosti i kao „Zakon blagovernog cara Stefana“, uz uz Zakonopravilo Svetog Save, najznačajniji je izvor srpskog srednjovekovnog prava.
Donet je na dva državna sabora vlastele i crkvenih velikodostojnika.
Prvi deo Zakonika donet je na saboru održanom na Vaznesenje 20. maja 1349. godine u Skoplju kada je doneto 135 članova.
Drugi deo Zakonika donet je na saboru održanom 31. avgusta 1354. u Seru i tada je dopunjen sa još 66 članova.
Zakonik se sastoji od ukupno 201 člana, a pisan je na starosrpskom jeziku.
Donošenjem ovog zakonika car Dušan je želeo da uspostaviti vladavinu prava, jedinstveni pravni sistem koji važi na teritoriji celog carstva, ali i ograniči zahteve i prava vlastela koja je njime takođe stavljena u okvire zakona.
Dušanov zakonik najviše se bavi državnim pravom – regulisanjem odnosa među staležima i njihovom odnosu prema caru, organizacijom sudstva i sudskog postupka, autoritetom sudija, načelom zakonitosti, borbom protiv razbojnika i lopova, krivičnim pravom, a najmanje govori o građanskom pravu.
Ispreturane kosti srpskoga cara
Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev.
U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su na očaj tadašnjeg režima prenete 18. maja 1968. u Crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu, gde i danas počivaju.
Ekvivalent Baba Roge
Zanimljivo je istaći da je car Dušan Silni bio izuzetno visok za to vreme, a pojedini istoričari tvrde da je imao preko dva metra.
Svi njegovi vitezovi imali su oko 2 metra, a pošto u Srbiji nije bilo puno dvometraša, gardu su uglavnom činili strani plaćenici.
I dan danas u Grčkoj postoji izreka prema kojoj plaše decu da će ih posetiti car Dušan Silni, što je ekvivalent Baba Rogi u našoj tradiciji.
Porkletstvo Stefana Dečanskog
Neposredno nakon Dušanovog krunisanja, Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331. godine i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani.
Po Danilovom učeniku umro je prirodnom smrću dok drugi izvori tvrde da je Dušan popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako već i nije naredio, da se Stefan pogubi.
Za smrt Stefana Dečanskog vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države.
Stefan je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke.
Prokletstvo se nije ispunilo na sinu, ali palo je na unuka Uroša, koji je izgubio carstvo.
