Постоји више верзија смрти Душана Силног: Све што нисте знали о "цару Срба и Грка"

Стефан Душан био је претпоследњи српски краљ и цар из династије Немањића. 

Имао је титулу краља од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први крунисани цар српске државе, када га је на Ускрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије ИИ. 

Душан је владао над новонасталим Српским царством више од 9 година до своје смрти 20. децембра 1355. године. 

Душан Силни

Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато се често у изворима и литератури јавља и под именом Душан Силни. 

У време његове владавине Србија је била на врхунцу моћи, простирала се од Коринтског залива на југу до Дунава на северу и од Јадрана на западу до Егејског мора на истоку. 

Наследивши краљевство од оца Стефана Дечанског, Душан је од своје државе и од освојених нових територија начинио царство, а себе је 1346. у Скопљу прогласио царем Срба и Грка. Да га смрт није претекла можда би остварио и план да освоји Цариград. 

Своју мудру владавину утемељио је закоником, прозваним Душанов законик, који се у историји правних наука и данас изучава као изузетан. 

Смрт обавијена велом мистерије

Цар Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. 

Узрок смрти никада није утврђен, али говорило се о тровању, можданом удару, па чак и о епилепсији. 

Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих арханђела код Призрена. 

Зиму 1354/55. Душан је провео у Серу, а касно пролеће и лето у Крупиштима на десној обали Брегалнице. Током последњих месеци живота био је принуђен да пошаље једну војну експедицију у Далмацију ради помоћи његовој сестри, Јелена, била је удата за Малдена Шубића, хрватског великаша, који је умро од куге 1348. па је Јелена морала да се брине о одбрани породичних поседа Омиша, Клиса и Скрадина. 

О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године. 

Мавро Орбин, дубровачки историчар, каже да је Душан умро у месту Ђаволотопи у Романији, али наводи и казивања да је Душан умро у Неродимљу. 

Јаков Лукаревић наводи да је Душан умро у месту Диаполи у Тракији крећући у нов поход против Византије.  

Није светитељ

За разлику од осталих Немањића, он није канонизован од стране цркве. 

Нагађа се о неколико могућа разлога: зато што постоји сумња да је наредио убиство свог оца, зато што је био суров, зато што се окренуо Риму у намери да неутралише угарску претњу са севера и Срби су били близу да се покатоличе или зато што је увео своју жену Јелену на Свету Гору, што је строго забрањено и данас. 

Душанов законик

Душанов законик познат у прошлости и као „Закон благоверног цара Стефана“, уз уз Законоправило Светог Саве, најзначајнији је извор српског средњовековног права. 

Донет је на два државна сабора властеле и црквених великодостојника. 

Први део Законика донет је на сабору одржаном на Вазнесење 20. маја 1349. године у Скопљу када је донето 135 чланова. 

Други део Законика донет је на сабору одржаном 31. августа 1354. у Серу и тада је допуњен са још 66 чланова. 

Законик се састоји од укупно 201 члана, а писан је на старосрпском језику. 

Доношењем овог законика цар Душан је желео да успоставити владавину права, јединствени правни систем који важи на територији целог царства, али и ограничи захтеве и права властела која је њиме такође стављена у оквире закона. 

Душанов законик највише се бави државним правом – регулисањем односа међу сталежима и њиховом односу према цару, организацијом судства и судског поступка, ауторитетом судија, начелом законитости, борбом против разбојника и лопова, кривичним правом, а најмање говори о грађанском праву. 

Испретуране кости српскога цара

Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. 

У гробу су пронађене испретуране кости које су на очај тадашњег режима пренете 18. маја 1968. у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, где и данас почивају.

Еквивалент Баба Роге

Занимљиво је истаћи да је цар Душан Силни био изузетно висок за то време, а поједини историчари тврде да је имао преко два метра. 

Сви његови витезови имали су око 2 метра, а пошто у Србији није било пуно двометраша, гарду су углавном чинили страни плаћеници. 

И дан данас у Грчкој постоји изрека према којој плаше децу да ће их посетити цар Душан Силни, што је еквивалент Баба Роги у нашој традицији. 

Порклетство Стефана Дечанског

 Непосредно након Душановог крунисања, Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. 

По Даниловом ученику умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби. 

За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. 

Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. 

Проклетство се није испунило на сину, али пало је на унука Уроша, који је изгубио царство.