Srpski poljoprivrednici kupuju zemlju u Rumuniji jer je NENORMALNO NIŽA nego u Srbiji!
Vojvođanski poljoprivrednici i biznismeni već uzeli par hiljada hektara
Hektar zemlje u Rumuniji košta od 2.000 do 2.500 evra, dok je cena istog u Bačkoj od 15.000 do 20.000.
Evo kako da zaradite 1.000 evra mesečno! Nije teško i svako može da radi ovaj posao
DNEVNICA 2000 DINARA! Ali niko neće da radi, a OVAJ posao je u pitanju!
S obzirom na ovoliku razliku u ceni, mnogi naši biznismeni i poljoprivrednici, većinom vojvođanski,počeli su da kupuju poljoprivredno zemljište koje je zapravo u Evropskoj Uniji.
Zasad u Rumuniji gde su, vojvođanski poljoprivrednici i biznismeni već uzeli par hiljada hektara.
U kupovini rumunskih njiva prednjači gazdinstvo iz Nove Crnje koje je kupilo hiljadu hektara u Rumuniji.
- Zemlja je u Rumuniji od 2.000 do 2.500 evra po hektaru. Prodaju se i jako velike parcele, kakve su kod nas retke. Interesovanje naših ratara sve je veće – kazao je poljoprivrednik koji je već bezecovao njive u susednoj zemlji.
Recimo, u blizini moldavske granice nudi 6.000 hektara za manje od 2.500 evra po hektaru. To zemljište je, kako kaže, veoma kvalitetno ali naši poljoprivrednici merače imanja koja su bliža Srbiji.
Poljoprivrednici smatraju da je zakup poljoprivrednog zemljišta u Rumuniji mnogo jeftiniji nego kod nas i trebalo bi iskoristiti tu situaciju.
Inače, Rumunija je omogućila prodaju poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima 2014. godine. Imala je moratorijum na oranice sedam godina po ulasku u EU.
Stranci su do januara 2014. godine mogli da kupe zemljište samo ako su u Rumuniji imali registrovanu firmu, kao što je kod nas još uvek slučaj. Najviše obradivog zemljišta kupili su Italijani, Nemci, Danci, Englezi, Norvežani, Holanđani, Mađari, Libanci. Zemlju su, prema navodima rumunskih medija, kupovali za 2.500 do 3.500 evra, a pre toga cene su bile čak i dvostruko više.
Rumunija je, uz Bugarsku, zemlja Evropske unije u kojoj je najizraženiji problem takozvanog lendgrebinga, odnosno otimanja zemlje.
Reč je o nastojanju velikih kompanija da se domognu što više hektara plodnih njiva, što postaje ozbiljan problem u Evropi, naročito u njenim istočnim zemljama.
