Jurio me i vikao "Je l' se plašiš, je l' se plašiš"!

Bila sam 3. razred osnovne škole kada sam se jednog dana posvađala sa roditeljima i demonstrativno izašla iz kuće. Imala sam drugaricu koja je živela u ulici do moje i odlučila sam da odem do nje, da vidim, ukoliko je kod kuće, da li hoće da se malo prošetamo. Išla sam trotoarom, ali mi se učinilo da je pored mene, ulicom, jedan auto išao neobično sporo. Nisam obraćala dalju pažnju na to i produžila sam dalje.

Došla sam do drugaričine zgrade i pozvala lift. Ona je živela na poslednjem, sedmom spratu, pa nisam imala nameru da idem peške. U međuvremenu je došao još jedan čovek i ušli smo zajedno. Ja sam prva pritisla dugme za 7. sprat, dok je on išao na 6. Sećam se da je imao oko 30 godina i bio je u nekoj šljampavoj majici, bez rukava. Započeo je priču kako je užasna vrućina i u sekundi mi brzo podigao majicu. Ostala sam zatečena. Lift je odmah nakon toga stao na njegov sprat i on je izašao.

Nažalost, kad sam pozvonila drugarici, njen brat je otvorio vrata i ispostavilo se da ona nije kod kuće. Videla sam da je onaj čovek i dalje stajao na spratu ispod i ni sama ne znam zašto to nisam rekla njenom bratu. Odlučila sam se da siđem peške jer mi je, iako sam bila samo 3. razred, to delovalo kao manje zlo, nego da opet budem nasamo sa njim u liftu. Kako sam počela da silazim, tako je on počeo da me juri i da viče za mnom:

"Je l' se plašiš, je l' se plašiš?"

Uspela sam da izletim nekako iz zgrade i često sam se osvrtala da vidim da me i dalje ne juri. Smirila sam se tek kada sam ušla u moj stan.

Iako sada imam 30 godina, još uvek se sećam, i ponekad sanjam, to traumatično iskustvo.