Јурио ме и викао "Је л' се плашиш, је л' се плашиш"!

Била сам 3. разред основне школе када сам се једног дана посвађала са родитељима и демонстративно изашла из куће. Имала сам другарицу која је живела у улици до моје и одлучила сам да одем до ње, да видим, уколико је код куће, да ли хоће да се мало прошетамо. Ишла сам тротоаром, али ми се учинило да је поред мене, улицом, један ауто ишао необично споро. Нисам обраћала даљу пажњу на то и продужила сам даље.

Дошла сам до другаричине зграде и позвала лифт. Она је живела на последњем, седмом спрату, па нисам имала намеру да идем пешке. У међувремену је дошао још један човек и ушли смо заједно. Ја сам прва притисла дугме за 7. спрат, док је он ишао на 6. Сећам се да је имао око 30 година и био је у некој шљампавој мајици, без рукава. Започео је причу како је ужасна врућина и у секунди ми брзо подигао мајицу. Остала сам затечена. Лифт је одмах након тога стао на његов спрат и он је изашао.

Нажалост, кад сам позвонила другарици, њен брат је отворио врата и испоставило се да она није код куће. Видела сам да је онај човек и даље стајао на спрату испод и ни сама не знам зашто то нисам рекла њеном брату. Одлучила сам се да сиђем пешке јер ми је, иако сам била само 3. разред, то деловало као мање зло, него да опет будем насамо са њим у лифту. Како сам почела да силазим, тако је он почео да ме јури и да виче за мном:

"Је л' се плашиш, је л' се плашиш?"

Успела сам да излетим некако из зграде и често сам се освртала да видим да ме и даље не јури. Смирила сам се тек када сам ушла у мој стан.

Иако сада имам 30 година, још увек се сећам, и понекад сањам, то трауматично искуство.