Lukrecija Bordžija (1480-1519)
Iako o njoj već vekovima vlada uverenje da je bila najveća trovačica svih vremena, najverovatnije je da su istoričari i hroničari toga vremena bili više nego nepravedni prema ovoj ženi koja je bila izuzetno pozitivna ličnost u jednoj zločinačkoj porodici. Mada je imala veoma tragičan život, sve nedaće koje su se množile podnosila je mirno, sačuvavši svoju toplinu i blagost u ophođenju.
Lukrecija Bordžija je bila jedno od mnogobrojne vanbračne dece kardinala Rodriga Bordžije, kasnijeg pape Aleksandra VI. Odmah po rođenjenju njen otac je neredio da se devojčica odvoji od majke i da na čuvanje njegovoj rođaci Adrijani Mila. Lukrecija je od ranog detinjstva učila latinski, upoznala se sa poezijom, muzikom i plesom. Učila je, takođe, vez i slikanje na porculanu. Živela je u senci oca i brata Cezara i ne znajući, ili ne shvatajući, njihove zle planove.
Sa samo deset godina verili su je po prvi put. Do trinaeste godine već je bila tri puta verena i veridbe bi uvek bile raskidane. Lukrecija je bila mlada i neiskusna, ali vrsna lepotica. Da bi širila svoje bogatstvo i uticaj, njena porodica nije prezala ni za najpodlijim i zločinačkim sredstvima. Kako bi se neko našao na putu moćnih Bordžija, tako bi se smrt nadnela nad njim.
Papa Aleksandar VI je u oktobru 1492. godine našao novog verenika za svoju mezimicu,. To je bio Đovani Sforca, nećak Ludovika Mora. Lukrecija je tada imala samo dvanest godina, dok je Đovani bio udovac u godinama, tako da je svima bilo jasno da je postala predmet papinih zakulisnih igara, kao i političke trgovine. Mladoženja je jedva čekao da u vojvodstvo od Pezara odvede svoju mladu. Međutim, Alesandru VI je bilo teško da se odvoji od svoje ćerke, pa je rešio da i ovoga puta raskine veridbu. Pošto nesuđeni mladoženja nije hteo da se pomiri sa tom odlukom, Lukrecijin brat i otac su rešili da ga uklone. Lukrecija je saznala za njihov zao plan i preko tajnog glasnika upozorila Đovanija da mu je život u opasnosti i da se skloni dok još ima vremena. Tako je mlada devojka uspela da spase život gotovo nepoznatom čoveku.
To joj, međutim, nije pošlo za rukom za zakonitog muža, vojvodu od Bišeljijea, vanbračnog sina kralja Napulja. Ona ga je volela i sa njim imala dete iako su je udali bez njenog pristanka. Kada se mladi vojvoda 15. jula 1500. godine vraćao u svoju palatu u Portoriku, napala ga je grupa naoružanih ljudi. Sav krvav i izranjavan uspeo je da se izvuče i pobegne. Stigao je u papinu palatu gde su mu u pomoć pritekli papini gardisti. Ranjenika je odmah u palati prihvatila njegova supruga Lukrecija, koja je odmah znala šta se tačno dogodilo. Organizovala mu je stalnu stražu od šesnaest naoružanih vojnika i počela je da ga neguje.
Znala je da vojvoda nema drugih neprijatelja osim svog tasta, rimskog pape i Cezara Bordžije. I pored svog truda, Lukrecija nije uspela da sačuva život svoga muža. Cezarovi ljudi su uspeli da usmrte papskog zeta, uz obrazloženje da je pao s kreveta, obnovio rane i umro usled obilnog krvarenja. Tadašnja javnost je osudila ovaj napad Bordžija, a Lukrecia je bila očajna i slomljena. Nakon smrti muža, povukla se u tiho i sumorno zdanje zamka Nepi.
Porodica Bordžija je bila nadaleko poznata po svojoj bezobzirnosti i surovosti u borbi za moć, u kojoj im je mlada Lukrecija služila samo kao oruđe. U to doba, na početku renesanse, Rimom je kružila izreka: "Ako ti je život mio, ne idi na ručak kod Bordžije". Ciljalo se na otrov koji su koristile Bordžije i stavljale ga u hranu onoga koga su htele da se oslobode. Lukrecija u svemu tome nije imala niakkvog udela, ali zbog tih priča i radnji nije mogla da uživa poštovanje koje je zaslužila.
Lukrecija se ponovo udala, opet na zahtev pape, u Feraru u porodici Este. Iako je i u ovom braku njen otac pokušao da napravi političku trgovinu, nije uspeo u tome. Vojvoda Erkol d`Este, otac mladoženje, zazirao je od papine blizine i postavio mu je nemoguće uslove za brak, koje je već omraženi papa prihvatio. Nije prošlo mnogo od Lukrecijine udaje kada je papa umro. Istovremeno njenog brata Cezara zarobljavaju u Španiji, a onda i ubijaju. Kada je čula za njegovu smrt oprostila im je sve patnje koje su joj naneli.
Ali to nije bio kraj njenim patnjama i teškoćama koje je stoički podnosila. Živela je u Ferari trpeći ljubavne skandale svoga muža i divlje strasti koje su bujale u porodici Este. Sve snage je usmerila na podizanje dece, a imala ih je mnogo.
15. jula 1519. godine posle jednog preranog porođaja dobila je groznicu koju ondašnji lekariu nisu uspeli da izleče. Umrla je posle devet dana u trideset devetoj godini života.
