Лукреција Борџија (1480-1519)
Иако о њој већ вековима влада уверење да је била највећа тровачица свих времена, највероватније је да су историчари и хроничари тога времена били више него неправедни према овој жени која је била изузетно позитивна личност у једној злочиначкој породици. Мада је имала веома трагичан живот, све недаће које су се множиле подносила је мирно, сачувавши своју топлину и благост у опхођењу.
Лукреција Борџија је била једно од многобројне ванбрачне деце кардинала Родрига Борџије, каснијег папе Александра ВИ. Одмах по рођењењу њен отац је нередио да се девојчица одвоји од мајке и да на чување његовој рођаци Адријани Мила. Лукреција је од раног детињства учила латински, упознала се са поезијом, музиком и плесом. Учила је, такође, вез и сликање на порцулану. Живела је у сенци оца и брата Цезара и не знајући, или не схватајући, њихове зле планове.
Са само десет година верили су је по први пут. До тринаесте године већ је била три пута верена и веридбе би увек биле раскидане. Лукреција је била млада и неискусна, али врсна лепотица. Да би ширила своје богатство и утицај, њена породица није презала ни за најподлијим и злочиначким средствима. Како би се неко нашао на путу моћних Борџија, тако би се смрт наднела над њим.
Папа Александар ВИ је у октобру 1492. године нашао новог вереника за своју мезимицу,. То је био Ђовани Сфорца, нећак Лудовика Мора. Лукреција је тада имала само дванест година, док је Ђовани био удовац у годинама, тако да је свима било јасно да је постала предмет папиних закулисних игара, као и политичке трговине. Младожења је једва чекао да у војводство од Пезара одведе своју младу. Међутим, Алесандру ВИ је било тешко да се одвоји од своје ћерке, па је решио да и овога пута раскине веридбу. Пошто несуђени младожења није хтео да се помири са том одлуком, Лукрецијин брат и отац су решили да га уклоне. Лукреција је сазнала за њихов зао план и преко тајног гласника упозорила Ђованија да му је живот у опасности и да се склони док још има времена. Тако је млада девојка успела да спасе живот готово непознатом човеку.
То јој, међутим, није пошло за руком за законитог мужа, војводу од Бишељијеа, ванбрачног сина краља Напуља. Она га је волела и са њим имала дете иако су је удали без њеног пристанка. Када се млади војвода 15. јула 1500. године враћао у своју палату у Порторику, напала га је група наоружаних људи. Сав крвав и израњаван успео је да се извуче и побегне. Стигао је у папину палату где су му у помоћ притекли папини гардисти. Рањеника је одмах у палати прихватила његова супруга Лукреција, која је одмах знала шта се тачно догодило. Организовала му је сталну стражу од шеснаест наоружаних војника и почела је да га негује.
Знала је да војвода нема других непријатеља осим свог таста, римског папе и Цезара Борџије. И поред свог труда, Лукреција није успела да сачува живот свога мужа. Цезарови људи су успели да усмрте папског зета, уз образложење да је пао с кревета, обновио ране и умро услед обилног крварења. Тадашња јавност је осудила овај напад Борџија, а Лукрециа је била очајна и сломљена. Након смрти мужа, повукла се у тихо и суморно здање замка Непи.
Породица Борџија је била надалеко позната по својој безобзирности и суровости у борби за моћ, у којој им је млада Лукреција служила само као оруђе. У то доба, на почетку ренесансе, Римом је кружила изрека: "Ако ти је живот мио, не иди на ручак код Борџије". Циљало се на отров који су користиле Борџије и стављале га у храну онога кога су хтеле да се ослободе. Лукреција у свему томе није имала niakkvog удела, али због тих прича и радњи није могла да ужива поштовање које је заслужила.
Лукреција се поново удала, опет на захтев папе, у Ферару у породици Есте. Иако је и у овом браку њен отац покушао да направи политичку трговину, није успео у томе. Војвода Еркол д`Есте, отац младожење, зазирао је од папине близине и поставио му је немогуће услове за брак, које је већ омражени папа прихватио. Није прошло много од Лукрецијине удаје када је папа умро. Истовремено њеног брата Цезара заробљавају у Шпанији, а онда и убијају. Када је чула за његову смрт опростила им је све патње које су јој нанели.
Али то није био крај њеним патњама и тешкоћама које је стоички подносила. Живела је у Ферари трпећи љубавне скандале свога мужа и дивље страсти које су бујале у породици Есте. Све снаге је усмерила на подизање деце, а имала их је много.
15. јула 1519. године после једног прераног порођаја добила је грозницу коју ондашњи лекариу нису успели да излече. Умрла је после девет дана у тридесет деветој години живота.
