Madam Tiso (1761-1850)
Ova izuzetna žena i strasni vajar, pre više od 200 godina pregazila je sve norme toga vremena kada je napustila muža i decu i posvetila život izradi verodostojnih figura aristokrata i poznatih ličnosti od voska. Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso u Londonu koji nosi njeno ime, u početku je bio pokretna vašarska atrakcija, a danas ima više od 400 izložbenih eksponata i godišnje ga obiđe 2,5 miliona ljudi.
Mari Grošolc, kasnije udata Tiso, rođena je u Strazburu 1761. godine. Živela je sa majkom udovicom u kući doktora Filipa Kurcijusa iz Berna, kod koga je njena majka radila kao guvernanta. Omiljeni hobi doktora Kurcijusa bio je vajarstvo, tako da je Meri odrastala okružena voštanim bistama i gipsanim kalupima, a odmalena je pokazivala veliko interesovanje za izučavanje anatomije, za izrade portreta i tehniku izlivanja voska.
1787. godine doktor se sa Mari i njenom majkom preselio u Pariz, gde se ubrzo pročulo za talenat mlade učenice. Vest o njenim umetničkim sposobnostima dopirla je i do Versaja. Stigao je poziv od kraljevske porodice da podučava slikanju Elizabetu, sestru Luja XVI, šrto je umetnica rado prihvatila. Devet godina provedenih na dvoru, umalo je posle revolucije nije koštalo glave. Njeno ime našlo se n alisti za likvidaciju, a ona je sa majkom završila u tamnici, u istoj ćeliji sa Džozefinom, budućom Napoleonovom ženom.
Mari i njena majka bile su do glave ošišane i spremne za giljotinu kada je stigla vest o pomilovanju. Doktor Kurcijus uspeo je da se u Narodnoj skupštini izbori za njihove živote. Uslov je bio da Mari dokaže privrženost revoluciji izradom samrtnih maski giljotiranih plemića. Lutala je među leševima u potrazi za "čuvenim glavama".
Na njen radni sto dospele su lobanje upravnika ozloglašene Bastilje, ali i kraljice Marije Antoanete i Luja XVI. Godinu dana posle smrti njenog učitelja 1795. godine Mari se udala za francuskog inženjera Fransoaza Tisoa. Rodila mu je sinove Jozefa i Fransisa. Glavna njena preokupacija nije bila porodica, već pokretni muzej voštanih figura. Ostavila je muža i majci mlađeg sina i bez znanja engleskog, sa starijim sinom krenula preko Lamaša.
Pune trideset tri godine obilazila je Englesku uzduž i popreko sa svojom pokretnom izložbom. Majka joj je umrla 1826. godine i mlađi sin je posle dvadeset godina odvojenog života dolazi kod nje u Englesku. Već pomalo umorna od putovanja i rada na voštanim figurama, Mari je rešila da se skrasi u sedamdeset četvrtoj godini i otvorila u Londonu stalni izložbeni prostor. Postigla je veliki uspeh, a njena slava stigla je do Amerike, do vlasnika cirkusa P. I. Barnum sa željom da otkupi muzej, ali ga je ona odbila.
1850. godine završila je svoju figuru-autoportret i umrla u svojoj osamdeset devetoj godini. Posle njene smrti muzej je počeo da se širi, a posao su preuzeli njeni unuci i potomci. Muzej je preseljen u veći prostor, a poseti ga godišnje 2,5 miliona ljudi. Mada je dva puta goreo, a u toku Drugog svetskog rata bio i delimično oštećen, Muzej voštanih figura Madam Tiso i danas je svetska atrakcija.
