Мадам Тисо (1761-1850)
Ова изузетна жена и страсни вајар, пре више од 200 година прегазила је све норме тога времена када је напустила мужа и децу и посветила живот изради веродостојних фигура аристократа и познатих личности од воска. Чувени Музеј воштаних фигура Мадам Тисо у Лондону који носи њено име, у почетку је био покретна вашарска атракција, а данас има више од 400 изложбених експоната и годишње га обиђе 2,5 милиона људи.
Мари Грошолц, касније удата Тисо, рођена је у Стразбуру 1761. године. Живела је са мајком удовицом у кући доктора Филипа Курцијуса из Берна, код кога је њена мајка радила као гувернанта. Омиљени хоби доктора Курцијуса био је вајарство, тако да је Мери одрастала окружена воштаним бистама и гипсаним калупима, а одмалена је показивала велико интересовање за изучавање анатомије, за израде портрета и технику изливања воска.
1787. године доктор се са Мари и њеном мајком преселио у Париз, где се убрзо прочуло за таленат младе ученице. Вест о њеним уметничким способностима допирла је и до Версаја. Стигао је позив од краљевске породице да подучава сликању Елизабету, сестру Луја XVI, шрто је уметница радо прихватила. Девет година проведених на двору, умало је после револуције није коштало главе. Њено име нашло се н алисти за ликвидацију, а она је са мајком завршила у тамници, у истој ћелији са Џозефином, будућом Наполеоновом женом.
Мари и њена мајка биле су до главе ошишане и спремне за гиљотину када је стигла вест о помиловању. Доктор Курцијус успео је да се у Народној скупштини избори за њихове животе. Услов је био да Мари докаже приврженост револуцији израдом самртних маски гиљотираних племића. Лутала је међу лешевима у потрази за "чувеним главама".
На њен радни сто доспеле су лобање управника озлоглашене Бастиље, али и краљице Марије Антоанете и Луја XVI. Годину дана после смрти њеног учитеља 1795. године Мари се удала за француског инжењера Франсоаза Тисоа. Родила му је синове Јозефа и Франсиса. Главна њена преокупација није била породица, већ покретни музеј воштаних фигура. Оставила је мужа и мајци млађег сина и без знања енглеског, са старијим сином кренула преко Ламаша.
Пуне тридесет три године обилазила је Енглеску уздуж и попреко са својом покретном изложбом. Мајка јој је умрла 1826. године и млађи син је после двадесет година одвојеног живота долази код ње у Енглеску. Већ помало уморна од путовања и рада на воштаним фигурама, Мари је решила да се скраси у седамдесет четвртој години и отворила у Лондону стални изложбени простор. Постигла је велики успех, а њена слава стигла је до Америке, до власника циркуса П. И. Барнум са жељом да откупи музеј, али га је она одбила.
1850. године завршила је своју фигуру-аутопортрет и умрла у својој осамдесет деветој години. После њене смрти музеј је почео да се шири, а посао су преузели њени унуци и потомци. Музеј је пресељен у већи простор, а посети га годишње 2,5 милиона људи. Мада је два пута горео, а у току Другог светског рата био и делимично оштећен, Музеј воштаних фигура Мадам Тисо и данас је светска атракција.
