Preminuo je SAM U STARAČKOM DOMU, ali njegove dirljive reči će vas POTPUNO PROMENITI

Na gerijatrijskom odeljenju staračkog doma umro je čika, za kog su gotovo svi mislili da za sobom nije ostavio ništa. Međutim, nisu ni slutili da greše i to mnogo. Mak Filiser je bio poseban starac. 

Posle smrti, medicinske sestre su pakovale starčeve stvari i među njima pronašle jednu pesmu čiji kvalitet i sadržaj su toliko impresionirale sestre, da su njene kopije pokazale i ostalim zaposlenima. Bilo je potrebno malo da se ova pesma proširi po čitavom svetu. Uverite se i sami u njenu jednostavnost i dirljivost. 

"Šta vidite sestre?… Šta vidite?

Šta mislite… kad gledate u mene? Džangrizavog starca… ne posebno mudrog,

Nesigurnog iz navike… sa lutajućim pogledom?

Kome hrana curi… a on ne odgovara,

Kada glasno kažete… volela bih da se potrudiš!

Koji naizgled ne primećuje…stvari koje činiš.

I koji uvek gubi… cipelu ili čarapu?

Koji, opirao se ili ne… pušta da radiš po volji,

Sa kupanjem i hranjenjem… da ispuniš dugi dan?

Da li to misliš?… Da li to vidiš?

Onda otvori oči sestro, jer ne gledaš u mene.

Reći ću ti ko sam… dok sedim ovde tako mirno.

Dok radim šta želiš… dok jedem po tvojoj volji.

Ja sam dete od deset godina… sa ocem i majkom,

Braćom i sestrama… koji vole jedni druge.

Mladić sa šesnaest… sa krilima pod petama

Koji sanja da će uskoro… ljubav da spozna.

Mladoženja od skoro dvadeset… moje srce poskakuje.

Sećam se zakletve… koju sam obećao da ću održati.

Sa dvadeset i pet, sad… imam svoju decu.

Koje treba da vodim kroz život... i obezbeđen srećan i topao dom.

Čovek sa trideset… Moja deca već uveliko odrastaju,

Vezani jedni za druge… vezama koje će trajati.

Sa četrdeset godina kada su moji mladi sinovi već otišli,

Ali moja žena pored mene... koja je tu na mojoj strani, da mi čuva leđa.

Sa pedeset godina.... moji unuci se igraju oko mojih nogu,

Mračni dani su preda mnom... moja žena je sad mrtva.

Gledam u budućnost... i tresem se od straha,

Pošto moji mladi sada...  imaju svoju decu.

I sada razmišljam o prošlim godinama...  o ljubavima koje sam imao.

Sad sam starac... i priroda je veoma surova.

Šala je učiniti starost… da izgleda budalasto.

Telo, ono se raspada... snaga i gracioznost me napuštaju,

Samo kamen ostaje... tamo gde je nekad srce bilo.

Ali unutar ove stare lešine, mladić i dalje boravi.

I sa vremena na vreme… moje ranjeno srce naraste,

I sećam se radosti…i sećam se boli.

I volim i živim… život ispočetka.

Mislim na godine, premali ih je broj… koje su prošle prebrzo.

I prihvatam prostu činjenicu… da ništa ne može da traje.

Zato otvorite oči ljudi… otvorite i vidite.

Ne džangrizavi starac.

Pogledajte bliže… vidite… MENE!"