USAMLJENA TINEJDŽERKA: Često poželim da se nisam rodila

Potičem iz veoma siromašne porodice iz beogradskog predgrađa. Moji roditelji ne mogu da mi priušte skupu garderobu i uglavnom nosim haljine iz radnji sa polovnom robom. Oni se trude da izgledam što bolje, jer znaju da su u mojoj srednjoj školi (kao i u svakoj drugoj , uostalom), deca površna i zlonamerna. Samo gledaju ko je kako obučen, da li su patike koje nosimo firmirane, kome je otac radnik, a kome direktor. 

U takvoj atmosferi, stvarno se osećam užasno i jako teško stupam u kontakt sa mojim vršnjakinjama. Volim puno da čitam i to je moje bekstvo. Uveče, kad buka dosadnih priča o šminki, popularnim pevačicama i novim svetskim zvezdama utihne, upalim lampu u mojoj hladnoj sobi i utonem u lepši svet. Svet Dostojevskog, Hemingveja i Albera Kamija. Tada mi zaigra osmeh, rezervisan za četiri zida. 

Međutim, uvek dođe novi dan i ja moram da se vratim u školsku klupu. Sa vrata me dočekuje uzvik: "Bežite, stigla sirotinja!" Čak se i ne trude da me poštede vređanja, pa da mi sve to govore iza leđa. Naravno, imamo i glavnog kabadahiju - Zoranu, hajde tako da je nazovem.

Jednom prilikom je primetila da mi je suknja pocepana. Kao slučajno, nagazila je na ivicu te suknje i ona se pocepala do pojasa! Svi su mi videli gaćice, pa sam morala da pobegnem kući. Bar deset puta su me zaključavali u wc-u pre početka časa. Onda lupam pesnicama po vratima, dok neko, obično tetkica, ne prođe da me otključa. 

O momcima ni ne razmišljam. Svideo mi se jedan dečak, tih i miran kao i ja. Sitnije građe, ali jako simpatičan. Pokušala sam da mu se približim, da zapodenem razgovor o knjigama, ali to nije moguće. Kada smo nasamo, ponaša se normalno. Čim su dvojica "drugara" iz razreda sa njim, ne želi da me pogleda. A onda čujem kako mi se svi zajedno smeju iza leđa. Često poželim da se nisam rodila.

Izdržaću, jer znam da ono što te ne ubije, čini te jačim. Pametna sam i biću sigurno obrazovanija od njih ali - šta to vredi? Živimo u površnom i okrutnom svetu. Kako da uspem kada jednom, kao sasvim odrasla osoba, počnem da pravim korake u njemu, sa teretom koji ću poneti na duši?