NA KALEMGDANU PLAŽA U ZATVORENOM PROSTORU - planule karte za "Sunce i more", i to sa razlogom
Na Bitefu vladalo najveće interesovanje za litvansku operu performans.
Za vikend u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu prikazana je opera-performans „Sunce i more“ autorki Rugile Baržutkaite, Vaive Grainite i Line Lapelite. Reč je o jednom od najpoznatijih scenskih performansa današnjice, dobitniku Zlatnog lava na 58. Venecijanskom bijenalu. „Sunce i more“ je prikazano širom sveta na različitim festivalima i institucijama kao što su BAM Bruklinska muzička akademija (Njujork), Muzej Hamer, MOCA i CAP UCLA (Los Anđeles), Teatro Argentina (Rim), E-Werk (Lukenvalde), LIFT, Serpentine i We Are Lewisham (London), Helsinški festival (Helsinki), Festival u Sidneju i Međunarodni festival Santiago a Mil (Santjago de Čile).
Domaća publika je imala tu čast da pogleda ovu operu u okviru 57. Bitefa i to u 8 termina raspoređenih u izvođenjima od po sat vremena subotom i nedeljom u periodu od 18 do 21 čas. Upravo je najveće interesovanje domaće publike na najuglednijem domaćem pozorišnom festivalu vladalo za ovu nesvakidašnju i inspirativnu predstavu, te su karte za svih osam izvođenja brzo rasprodate.
"DECA SUNCA" OTVORILE BITEF - suptilno promišljanje o epidemiji kovida kroz prizmu klasika Maksima Gorkog
BORO DRAŠKOVIĆ U SUZAMA OTVORIO BITEF: "Kako onda toliko pozorišta, a svet nikad gori?"
PAKAO, TO JE JEZIK - "Božanstvena komedija" od pet i po sati prikazana kao prolog 57. Bitefa
Njeno postavljanje u Beogradu zahtevalo je posebne uslove. Naime, bio je potreban prostor na dva nivoa. Na donjem nivou rasprosrto je nekoliko tona sitnog peska kako bi se stvorio utisak peščane plaže u zatvorenom. Gornji nivo je rezervisan za gledaoce koji su sa sprata gledali "dešavanja na plaži". U trenutku kada uđu u ovaj prostor, predstava se već odigrava i dvadesetak glumaca različitog starosnog doba pevaju svoje pevačke deonice. Po površini su razbacani brojni plastični predmeti – frizbi, čaše, flaše, igračke, vesla, lopte, bicikle. Iako se radnja odigrava na plaži, volšebno je odsutno more, a ne čuje se ni voda. Snažni reflektori i odsustvo senki sugeriše da se radnja odigrava usred podneva, kada je sunce najvrelije. Posle sat vremena performans se ne završava zaista, nego se ponavlja za novu publiku. Da li je ova plaža pakao ili raj na zemlji? Verovatno oba. Poput zabave u Bunjuelovom nadrealističkom filmu "Anđeo uništitelj" sa koje niko ne može da ode, tako se i ovde stiče utisak da turisti sa plaže ostaju zarobljeni u stondiranoj utopiji.
Tačka gledišta sa koje se posmatra ova opera je vrlo važna. Kako su autorke već isticale, bilo je potrebno da se pogled gledaoca očudi, odnosno da gledaoci dobiju podsvesnu iluziju da posmatraju ljude kao neku posebnu vrstu životnog oblika. Pogled sa visine ne znači i arogantni i osuđivački pogled prema hordi turista, već naprotiv iz ovog iskošenog, netipičnog vidika na plažu stvara se jedan duboko humani odnos prema ljudima čije priče možemo da prepoznamo kao svoje ili kao priče ljudi oko nas - jedan par igra badmiton, drugi se izležava na suncu, jedan sanjari uz knjigu, dok drugi hrani decu, treći mazi psa, četvrti se mršti na sve što se kreće. Naposletku, oni mogu da izgledaju kao gomila udešenih i estetizovanih pokretnih fotografija ljudi čija letovanja svakog jula i avgusta gledamo na fidovima društvenih mreža. Takve ljude ne možemo da osuđujemo, jer to smo mi, ljudi koji su radili čitavu godinu kako bi mogli deset dana da provedu na moru.
Iako je reč o operi, ova kategorija se mora shvatiti uslovno. Muzika je nasnimljena, ne postoji dirigent, ni muzičari. Glumci pevaju na malim mikrofonima najčešće u operskom rasponu glasova, ali su kompozicije bliže popularnoj muzici. Donekle podsećaju na stvaralaštvo Lori Anderson i Roberta Šelija – ona je minimalistička, raspevana, vesela, pomalo nastrana, aluzivna, duhovita i predivno otpevana, Stihovi su poetski (libretistkinja Vaiva Grainita pored drama piše i poeziju), aluzivni, šaškasti, puni humora čak i kada pevaju o tragičnim događajima. Iako na plaži ima dvadestak osoba, većina nema sopstvenu ariju. Od onih koji je imaju, reč je o likovima koji se nalaze negde između poetske alegorije i tipskih junaka - tu su bogata majka, filozof, radoholičar, sirena, mizantropkinja, vulkanski ljubavnici (mogući omaž poetskom romanu "Autobiografija crvenog" kanadske pesnikinje An Karson), 3D bliznakinje i dr.
U samoj predstavi se mogu interpetirati različite teme, ali su ekologija i ekološka tiha apokalipsa u centru, a oko njih se plete venac različitih motiva i pitanja. U svetu nauke postoji koncenzus da uništavamo planetu i da polako ali sigurnim korakom jurimo u ekološku katastrofu. Gde smo mi u čitavom toj današnjoj apokalipsi? Pa tamo isto gde i karakteri ove predstave, preokupirani sobom i svojim životima, Iskustvo svake osobe koja peva ariju u ovom performansu je individualna manifestacija te katastrofe. U ovoj operi, ljudi su znakovi i simptomi katastrofe jednako koliko su i uzroci. Stoga, kako izgleda katastrofa koja nas pogađa? Pa, gotovo neprimetno uronjena u svakodnevicu
Dobro je poznato da veći deo ekološki usmerene umetnosti sklon pojačavanju naših čulnih opažaja kako bismo mogli bolje da čujemo i jasnije vidimo razmere klimatske krize i ekološkog kolapsa današnjice. "Sunce i more" deluju na sasvim drugačijem nivou. Sažeta slika trenutnog stanja savremenog sveta i njegove distopičke budućnosti prenosi se kroz prepoznatljivo, svakodnevno, banalno. Naizgled obične, spontane životne situacije - ljudi jedu ručak, razgovaraju, umaraju se, zaljubljuju, odmaraju, deca se igraju, psi laju - pojačava realistički efekat i omugućava gledaocima ne samo da voajerski provede neko vreme na plaži među karakterima, već da svoju svakodnevicu izjednači sa ekološkom katastrofom. Globalno zagrevanje je toliko normalizovano da frapantna činjenica da je leta 2023. godine oboreno više rekorda u merenju temperature na evropskom kontinentu isto onoliko (ne)uznemirujuća koliko i pitanje gde otputovati, gde ručati i šta videti na odmoru ovog leta. Ili, možda, još slikovitije, globalno zagrevanje nas se tiče na nivou praktičnog problema koliko jaku kremu za sunčanje da koristimo na našem letovanju. Stoga nije čudno što operu otvaraju stihovi o kremi za sunčanje: "Daj da namažem noge/da se ne bi ljuštile, pucale, cepale./Dodaj mi, ja ću te namazati/da ne bi pocrveneo kao rak".
Priroda ekološke katastrofe se saopštava kroz performans bez moralisanja, bez držanja lekcije, čak, možemo reči, da je sve izrečeno sa puno topline. To je ono gde "Sunce i more" tako duboko deluje na gledaoce. Plaža koju gledamo oslikava našu svakodnevicu i postupke oblikovane silom kasnog kapitalizma koji se zasniva na logici ljudske efikasnosti i beskrajnoj potrošnji resursa. Ekološka apokalipsa ovde nije ispunjena spektakularnim užasima buke i besa, već se predstavlja kao ono što ekološki pisac Rob Nikson naziva "sporo nasilje", gde se ekološka katastrofa ne dešava u naglom plamenu, već u postepenom i bespovratnom propadanju koje ne primećujemo jer je normalizovano. Ta normalizacija uključena u svakodnevnu komodifikaciju jeste pesma sirena, a svi znamo da milozvučni glas mitoloških bića nesvesno vode mornare direktno u medenu propast. Ovako će svet završiti, ne sa bukom, već sa opojnim, lako pamtljivim pesmama sirena koje nas otupljuju i čine slepe prema pravcu kojem ide svet.
I za kraj, ne možemo a da primetimo koliko predstava "Sunce i more" na dubok način komunicira sa najvažnijim ekološkim klasikom "Tiho proleće" Rejčel Karson, knjiga čiji će uticaj umnogome predodrediti i odrediti moderni ekološki pokret i ekoaktivizam. Ime "Tiho proleće" nije samo metafora, ono je posvedočena činjenica kako je zlouotreba pesticida izazvala pomor ptica te više nije bilo ptičijeg peva u mnogim krajevima Amerike. Autorke komada "Sunce i more" indirektno nas podsećaju da 60 godina kasnije u još razvijenijem kapitalizmu i još drastičnijoj i većoj ekološkoj katastrofi današnjice ne možemo ni da primetimo da li se čuje ptičji poj, toliko smo otupljeni. A i što bismo primetili kada imamo nasnimljenu sintetičku muziku? Kako se kaže u predstavi: "Kad moje telo umre/ostaću na pustoj planeti bez ptica, životinja i korala/Ali pritiskom na jedno dugme/ja ću ponovo stvoriti ovaj svet/ 3D kolari nikad ne nestaju/3D životinje ne gube rogove/3D hrana nema cenu/3D ja živim zauvek"
