Zašto je Mira Furlan umrla razočarana u Šerbedžiju? Nakon smrti glumac objavio njeno pismo - Ne sme biti prekasno...
Dvoje umetnika našli su se pod snažnim pristiskom na hrvatskom ostrvu i to je zauvek poljuljalo njihov odnos.
Kada se 2002. godine vratila u Hrvatsku posle dvadeset godina, kako bi igrala "Medeju" u pozorištu Radeta Šerbedžije, pokojna glumica Mira Furlan nije mogla ni da nasluti kroz kakav će lični i profesionalni haos proći.
Povratak na Brione, u Šerbedžijino pozorište Ulysses, doneo joj je, kako sama kaže, suptilne pritiske i razočaranje u one kojima je verovala.
U svojoj autobiografiji "Voli me više od svega na svijetu", Furlan otvoreno piše o ovom iskustvu koje je iz temelja promenilo njen pogled na ljude s kojima je radila.
Razočarenje Mire Furlan u Radeta Šerbedžiju
Njena prvobitna želja da se vrati na domaću scenu i doživi katarzu, kako je navela, brzo se pretvorila u neugodnu realnost ispunjenu pritiscima i suptilnim oblicima odbacivanja.
"Vidjet ćeš, bit će divno; bit ćeš sretna tamo", obećao joj je Rade Šerbedžija, ali se njeno iskustvo ubrzo pokazalo sasvim drugačijim.
Rade i njegova supruga Lenka Udovički, koja je režirala predstavu, ubrzo su promenili ton prema Furlan.
S prvim izazovima u tumačenju lika Medeje, za koji je osećala duboku ličnu povezanost, dobila je smernice koje je doživela kao neprijateljske: "Ne možeš koristiti ovu pozornicu ili ulogu da pokazuješ svoju ljutnju na Hrvatsku. Ovo nije mjesto da rigaš vatru na Hrvate u publici", rekao joj je Šerbedžija.
Nakon tog trenutka, atmosfera se promenila, a Mira se susrela sa tišinom i distancom svojih kolega. Čitav proces rada bio je, prema njenim rečima, obojen neprijateljstvom koje je osećala od strane drugih učesnika, ali i domaćih medija.
Umesto podrške i zaštite od strane domaćina, kako joj je obećano, našla se u centru pažnje "gladnih, senzacionalističkih i nacionalističkih medija".
"Obećao mi je da će me štititi od gladnih, senzacionalističkih i nacionalističkih medija", piše Furlan, ali ubrzo je shvatila da je postala predmetom stalne kritike i neprijatnih susreta s novinarima. Izgubivši veru u saradnju, Furlan se borila s osećajem da je u Brionima izolovana i marginalizovana, što se ogledalo i kroz odnos sa Šerbedžijom.
"Opet sam u svom privatnom ratu, neprekidnom, beskrajnom ratu koji traje između MENE i (uvijek različitih) NJIH. Opet?", zapisala je, izražavajući frustraciju što se našla u neprijateljskom okruženju kojem nije mogla da se prilagodi.
Furlan opisuje period na Brionima kao bolan proces samopropitivanja, tokom kojeg je shvatila da Šerbedžijina vizija i prijateljstvo nisu bili onakvi kakvim ih je do tada smatrala.
I onda se desi: konačno puknem. Još jedna svađa na probi. Režiserka me svojim uobičajenim odmahivanjem otpili, a to nenadano u meni nešto pobudi. Jasno je da sam došla do točke u kojoj se više ne mogu kontrolirati: cijelim svojim bićem poželim je pljusnuti. Znam da smo došle do kraja. No predstava se mora nastaviti, kako god bilo. Protiv zdravog razuma, nastavljamo.
Kako je moguće da je moj idol iz mladosti, Rade, koji je i sam bio metom nebrojenih zlobnih medijskih napada na početku rata, došao do toga da nema hrabrosti čak ni da porazgovara sa mnom? Kako je moguće da dozvoljava da neodgovorni, krvožedni mediji ponovno pobijede? Uz komunikaciju u potpunom prekidu, s režiserkom koja jedva da dolazi na probe (a kad dođe, razgovara sa svima osim sa mnom) ...
Šerbedžija objavio poslednje pismo koje je dobio od Mire Furlan
Šerbedžija na sve pozive medija da komentariše delove autobiografije Mire Furlan nije se odazvao, već je na svom Fejsbuku postavio pismo koje mu je Mira uputila 15 godina nakon ovih zbivanja na Brionima iz koga se vidi da je dvoje glumaca na kraju ostalo u prijateljskim odnosima.
On je, međutim, u svom postu ostavio i sumnju u to kako je rukopis autobiografije uređen, izjavivši između ostalog da je bio znatno obimniji od knjige koja se potom pojavila.
- Ja ne želim davati nikakve intervjue niti dodatna objašnjenja. Osećam se jedino obaveznim objaviti poslednje Mirino pismo koje mi je nakon našeg zadnjega druženja 2017. ostavila na porti kazališta Ivana pl. Zajca, odlazeći iz Rijeke. Činim to zato što sam uveren da to pismo svedoči kakvi su, na kraju krajeva, bili naši odnosi - napisao je između ostalog Šerbedžija u svom postu.
"Dragi Rade, Ne znaš, ne možeš znati i nećes nikad znati koliko si me obradovao svojim pisamcem, što kažu: kao da me sunce ogrijalo! Nikada nisam do kraja u sebi pristala da je ovakovo stanje potpune nekomunikacije između nas definitivno. I, iako je proslo 15 godina (PETNAEST!!), ja i dalje vjerujem "da nije prekasno, da ne može biti prekasno I da ne smije biti prekasno" (da citiram starog Bergmana). Bio si i ostao moj uzor i "my hero", od onih davnih dana kada sam iz Gimnazije trčala u I. T. D . da te gledam u "Rosenkrantzu I Guldensternu" I da ti se divim, tebi, tvojoj snazi, oštrini, preciznosti, jasnoći i tvojoj karizmi. Bez obzira na sve, ostajem tvoj fan, tvoj poštovalac i tvoja stara kolegica, partnerica i prijatelj u nevolji. Tvoja Mira"
