Зашто је Мира Фурлан умрла разочарана у Шербеџију? Након смрти глумац објавио њено писмо - Не сме бити прекасно...
Двоје уметника нашли су се под снажним пристиском на хрватском острву и то је заувек пољуљало њихов однос.
Када се 2002. године вратила у Хрватску после двадесет година, како би играла "Медеју" у позоришту Радета Шербеџије, покојна глумица Мира Фурлан није могла ни да наслути кроз какав ће лични и професионални хаос проћи.
Повратак на Брионе, у Шербеџијино позориште Ulysses, донео јој је, како сама каже, суптилне притиске и разочарање у оне којима је веровала.
У својој аутобиографији "Воли ме више од свега на свијету", Фурлан отворено пише о овом искуству које је из темеља променило њен поглед на људе с којима је радила.
Разочарење Мире Фурлан у Радета Шербеџију
Њена првобитна жеља да се врати на домаћу сцену и доживи катарзу, како је навела, брзо се претворила у неугодну реалност испуњену притисцима и суптилним облицима одбацивања.
"Виђет ћеш, бит ће дивно; бит ћеш сретна тамо", обећао јој је Раде Шербеџија, али се њено искуство убрзо показало сасвим другачијим.
Раде и његова супруга Ленка Удовички, која је режирала представу, убрзо су променили тон према Фурлан.
С првим изазовима у тумачењу лика Медеје, за који је осећала дубоку личну повезаност, добила је смернице које је доживела као непријатељске: "Не можеш користити ову позорницу или улогу да показујеш своју љутњу на Хрватску. Ово није мјесто да ригаш ватру на Хрвате у публици", рекао јој је Шербеџија.
Након тог тренутка, атмосфера се променила, а Мира се сусрела са тишином и дистанцом својих колега. Читав процес рада био је, према њеним речима, обојен непријатељством које је осећала од стране других учесника, али и домаћих медија.
Уместо подршке и заштите од стране домаћина, како јој је обећано, нашла се у центру пажње "гладних, сензационалистичких и националистичких медија".
"Обећао ми је да ће ме штитити од гладних, сензационалистичких и националистичких медија", пише Фурлан, али убрзо је схватила да је постала предметом сталне критике и непријатних сусрета с новинарима. Изгубивши веру у сарадњу, Фурлан се борила с осећајем да је у Брионима изолована и маргинализована, што се огледало и кроз однос са Шербеџијом.
"Опет сам у свом приватном рату, непрекидном, бескрајном рату који траје између МЕНЕ и (увијек различитих) ЊИХ. Опет?", записала је, изражавајући фрустрацију што се нашла у непријатељском окружењу којем није могла да се прилагоди.
Фурлан описује период на Брионима као болан процес самопропитивања, током којег је схватила да Шербеџијина визија и пријатељство нису били онакви каквим их је до тада сматрала.
И онда се деси: коначно пукнем. Још једна свађа на проби. Режисерка ме својим уобичајеним одмахивањем отпили, а то ненадано у мени нешто побуди. Јасно је да сам дошла до точке у којој се више не могу контролирати: цијелим својим бићем пожелим је пљуснути. Знам да смо дошле до краја. Но представа се мора наставити, како год било. Против здравог разума, настављамо.
Како је могуће да је мој идол из младости, Раде, који је и сам био метом небројених злобних медијских напада на почетку рата, дошао до тога да нема храбрости чак ни да поразговара са мном? Како је могуће да дозвољава да неодговорни, крвожедни медији поновно побиједе? Уз комуникацију у потпуном прекиду, с режисерком која једва да долази на пробе (а кад дође, разговара са свима осим са мном) ...
Шербеџија објавио последње писмо које је добио од Мире Фурлан
Шербеџија на све позиве медија да коментарише делове аутобиографије Мире Фурлан није се одазвао, већ је на свом Фејсбуку поставио писмо које му је Мира упутила 15 година након ових збивања на Брионима из кога се види да је двоје глумаца на крају остало у пријатељским односима.
Он је, међутим, у свом посту оставио и сумњу у то како је рукопис аутобиографије уређен, изјавивши између осталог да је био знатно обимнији од књиге која се потом појавила.
- Ја не желим давати никакве интервјуе нити додатна објашњења. Осећам се једино обавезним објавити последње Мирино писмо које ми је након нашег задњега дружења 2017. оставила на порти казалишта Ивана пл. Зајца, одлазећи из Ријеке. Чиним то зато што сам уверен да то писмо сведочи какви су, на крају крајева, били наши односи - написао је између осталог Шербеџија у свом посту.
"Драги Раде, Не знаш, не можеш знати и нећес никад знати колико си ме обрадовао својим писамцем, што кажу: као да ме сунце огријало! Никада нисам до краја у себи пристала да је оваково стање потпуне некомуникације између нас дефинитивно. И, иако је просло 15 година (ПЕТНАЕСТ!!), ја и даље вјерујем "да није прекасно, да не може бити прекасно И да не смије бити прекасно" (да цитирам старог Бергмана). Био си и остао мој узор и "my херо", од оних давних дана када сам из Гимназије трчала у И. Т. Д . да те гледам у "Росенкрантзу И Гулденстерну" И да ти се дивим, теби, твојој снази, оштрини, прецизности, јасноћи и твојој каризми. Без обзира на све, остајем твој фан, твој поштовалац и твоја стара колегица, партнерица и пријатељ у невољи. Твоја Мира"
