НЕВЕРОВАТНА ПРИЧА! Како је гастарбајтер Балканац насамарио немачку комисију: Одмах су му дали КОВЕРАТ
Један од најважнијих животних циљева гастарбајтера, па тако и Хрвата, у Немачкој је да што пре остваре право на пензију. Тако нпр. није редак случај да 40-годишњаци, након многих месеци боловања, покушавају разне лекарске комисије да навуку на "танак лед".
Ако неком од њих успе да добије решење о привременој или пак сталној пензији, од тога настану невероватне приче, а кад неко не успе (а то је већина) међу пријатељима и познаницима бива проглашен као неспособњаковић који не зна да "одглуми" тешког болесника и стави докторе пред свршен чин.
Зато су пензије уз политику и спорт једна од главних тема јунака које свакодневно сусрећете у "берлинским причама" на њиховом омиљеном састајалишту под крошњом старог храста.
- Лако је Јури и Штефу, који су већ пету годину у пензији и не знам шта још чекају у Берлину, али шта је с нама који још морамо да рмбачимо петнаест и више година - рече љутити Лојзек који је познат је по дугом и гласном зевању.
- Не знам шта бих све дао да с овог места могу прећи у пензију - плачним гласом рече сензибилни Матек. Прича се, да је једном шеф градилишта укорио Матека због неиспуњене норме на шта се наш јунак почео трести као шиба на води, и да је цела смена имала грдних мука док га није смирила. Од тога дана нико више не виче на њега и сви добро пазе да га не избаце из "такта".
- Ти, Матек ћути, шта онда треба ја да кажем, који имам 40 година стажа и још радим - тихим гласом рече Францек и потегне гутљај вина из плетене флаше.
На то се за реч јавио повратник Френки који је рекао да многи од младих, који седе под старим храстом, немају појма што значи радити на великим америчким плантажама памука и нек буду сретни што раде у Немачкој где су им загарантована сва радничка и социјална права. На те су речи сви кимнули главама и рекли да се по том питању с Френкијем потпуно слажу.
Насталу тишину прекине Јожеков узвик бола. Сви се прену и дигну на ноге, али их Јожек смири рекавши да му ништа није, а да је викнуо због тога што га је Јура мало јаче "мунуо у ребра". Међутим, пајташи су добро знали што је значио тај ударац; наиме, био је то знак да је дошло време да Јожек новопридошлим пајташима исприча чувену причу о свом пензионисању.
Нова година доноси ВЕЛИКЕ ПРОМЕНЕ: Почиње БИТКА МЕЊАЧНИЦА! Бољи КУРС ЗА ГРАЂАНЕ!
- Већина вас добро зна да сам као тесар тешко радио у животу. Иако сам тешко радио, нисам могао да избегнем гојење па ми је с мојих 160 цм висине и 90 кг тежине било још теже. Повредио сам кичму па сам све чешће избивао с посла. Након дужег боловања упути ме болесничка благајна на лечење у бању, а након тога био сам позван пред лекарску комисију. Пошто сам, уз лечење кичме, редовно похађао третмане психотерапије знао сам да је она мој јаки адут. Да би на дан одлуке што уверљивије деловао - обријао сам само пола лица. Председник комисије ме дуго проматрао, нешто писао и након пар минута предао овећи коверат. Држећи коверат знао сам да сам успео - рече Јожек уз победнички осмех.
Прича из књиге Ивана – Ивека Милчеца "Под старим храстом" о животу хрватских гастарбајтера у Берлину.
