ЛУКОВИЋ: Гол Французима памтићу читавог живота!
Када је лопта ушла у мрежу, потрчао сам да се радујем са саиграчима, а онда сам наставио да се концентришем на утакмицу како би до краја издржали и сачували предност. Тек после, када се све слегло и када смо освојили злато, постао сам свестан колико је мој погодак уствари био значајан, рекао је златни омладинац.
У августу 2013. године, омладинска репрезентација Србије урадила је оно што ни једна пре ње није, попела се на кров Европе. Победом над Французима у финалу, изабраници Љубинка Друловића златним словима исписали су нову страницу историје српског фудбала. Погодак вредан трофеја, постигао је првотимац Рада, Андрија Луковић, који је био гост наше редакције.
Прошло је више од девет месеци, од незапамћеног успеха који сте постигли. Са ове тачке гледишта какав је осећај бити на крову Европе?
- Мој отац се бавио фудбалом па сам га заволео још као дете. Био сам на тренинзима кошарке и тениса али ме то није интересовало. Фудбал сам волео и увек сам желео да имам неку активност поред школе. То некада није било лако, јер када се заврше часови моји другови иду да играју фудбал, а ја морам 50-ицом са Бановог брда да идем на Бањицу, да тренирам.
- Осећај је феноменалан, с обзиром на то да смо и даље званични прваци Европе. Сваки дан када изађем у крај у коме живим оригиналне поруке мојих другара подсећају ме на историјски успех који смо остварили – почео је Луковић.
Шта ти је пролазило кроз главу у том 55. минуту када је лопта ушла у гол?
- Када је лопта ушла у гол потрчао сам да се радујем са саиграчима, а онда сам наставио да се концентришем на утакмицу како би до краја издржали и сачували предност. Тек после, када се све слегло и када смо освојили злато, постао сам свестан колико је мој погодак у ствари био значајан.
После гола у историјском финалу, на следећи твој погодак чекало се готово девет месеци.
- Фудбал је такав, једноставно се тако намести. Пре првенства сам био у серији, постигао сам десет голова, а онда је почео пост. Једноставно по повратку са првенства, Рад није играо баш најбоље па сам се изгледа и ја уклопио у тај амбијент.
Коју победу ћеш заувек памтити, а који пораз и даље пече?
- Свакако да ћу завуевк памтити победе над Португалом и Француском. Искрено утакмица са Португалом ми је била много стреснија, јер сам замењен пре него што су почели продужетци и пенали и све сам то морао да гледам са клупе. Што се тиче пораза, мислим да ме и даље боли онај који смо јесенас претрпели од Радничког из Ниша, на Бањици 0:2.
На дресу носиш број 10. Ко је по твом мишљењу најбоља десетка свих времена?
- Без обзира што не носи број 10 за мене је Стивен Џерард играч број један. Што се тиче легендардних десетки мислим да је то Зинедин Зидан који је у репрезентацији носио тај број, уз њега сам одрастао.
- Волео бих да заиграм на "Енфилду", није битно када. За шест, седам или петнаест година, само да будем тамо. Интересује ме и како је то играти против Барселоне. Пре неки дан у клубу смо причали како би изгледао сусрет Рада и Барсе. На Бањици, уколико би падала киша можда би и успели да се провучемо, али на "Ноу Кампу" се сигурно не би лепо провели.
Репрезентација Србије пропустиће још једну велику фудбалску смотру. За кога ћеш навијати у Бразилу и по твом мишљењу која репрезентација би могла да приреди изненађење?
- Као и на свим досадашњем првенствима навијаћу за Италију. Од почетка квалификација пратио сам репрезентацију Босне, много ми се допао начин на који играју и волео би да баш они направе изненађење. С обзиром на конкуренцију велико изненађење за мене би било и пласман Италије у саму завршницу такмичења.