БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН 9. МАРТ: "Циљ моћи је моћ" и други цитати Вука Драшковића

"Србијо, нека да бог да данас сване слобода и у нашој отаџбини. Нећу да вам причам шта се све од јутрос збило, сви смо се пробијали кроз обруче, показали смо да нема обруча који данас нећемо сломити. Честитам вам јунаци. Рекао сам пре месец дана да ћемо узети ТВ Бастиљу, да ћемо показати српско срце и српску издржљивост. Нажалост, другог нам пута нема.

Јунаци, подсећам вас на речи нашег свесрпског патријарха наше свесрпске памети, владике Његоша: 'Svak је рођен за по једном мрети'. До пола четири имају времена да објаве деманти и оставке и у том случају ћемо се вратити овде на свесрпски сабор националне слоге. Због бруталног јуриша полиције на голоруки народ захтевамо и да министар унутрашњих послова на првој седници Скупштине поднесе оставку. Председник Републике има пред собом два таса – на једном је слобода, част Србије, мир, на другом петорица послушника. У питању су и наши животи и животи многих милиционара. Нека председник одлучи шта ће. Ја сам решио, водићу вас на телевизију решен да погинем."

Ватрено и запаљиво је на данашњи дан говорио Вук Драшковић народу окупљеном на Тргу републике, пре тачно 14 година. Фамозни 9. март једни су доживљавали као велику наду, а потом као пропуштену шансу после које је Србија пала у мрачне деведесете. Други последњих година сматрају да су због Вуковог заокрета у политици (који он не сматра као промену колосека), били само преварени и искориштени у пукој борби за власт. Остали нису благонаклоно гледали на "србијански" скуп који је предводио лидер СПО-а.

Историја ће показати (а можда и неће, јер је, знамо, пишу победници) какав је значај бурних дешавања на улицама српске престонице те 1991. У међувремену, није згорег подсетити се мисли Вука Драшковића које је рекао или написао у неким од својих романа. Последњи у низу је недавно изашао и зове се "Исусови мемоари".

• Уместо да живот прихватамо и негујемо као хармонију супротности, као духовни судар различитости истог сопства који даје благородну и благотворну спасоносну синтезу ми, као народ, као уклети брод без кормилара и једара, плутамо пучином искључивости, мржње, лажи, самобмане и располућености на победнике и поражене, на нас и на њих, оне и ове, на издајнике и патриоте, партизане и четнике, на Србе и... грађане светске заједнице, располућености која иде кроз срце народа и сваког појединца, извршене скалпелом самоуништења.
• Да ли мач Јустицијин, који држи у једној, а вагу у другој руци, ваља схватити као древну и врховну заповијест права да је истина увијек на страни јачега и да је дужност судије једино у томе да тумаче вољу господара који им, изнад глава и изнад пресуда, ковитлају исуканим бичевима? Или је памети много ближа логика да и закони и пресуде извиру, једино, из духа истине и само тиме ограничене слободе судија? Да ли би, у том случају, макар само у судници и макар само пред судијама, била могућна и остварљива једнакост глава неједнаких: оних који владају, богатих и сиромашних, охолих и унижених, жртава и њихових џелата? (...) 
  
  Али, зашто су Јустицији завезане очи? Учинили су то, вјероватно, моћници, богови или тирани, а ни једнима ни другима није оскудијевала историја. Лишили су је очију да би им, тако ослијепљена, што оданије и што покорније угађала и да би њихова виђења људи и свијета прихватили као истину. Да не би могла да спознаје истину, већ да би, као истину понизно и послушнички, прихватила само оно што јој, посредством судија, шапћу и наређују богови. Ослијепљена је, значи, да би злочин проглашавала — врлином, ланце — слободом, а муку и патњу — срећом човјечијом. (...)
  
  У свијету неједнаких, опет једнако виде само они који ништа и не виде. Можда је, баш због тога, Богиња правде намакла застор преко очију.
• Моћ није средство, моћ је циљ! Не успоставља се диктатура да би се сачувала револуција, него се подиже револуција да би се успоставила диктатура. Циљ прогоњења је прогоњење. Циљ мучења је мучење. Циљ моћи је моћ! А моћ се састоји у наношењу бола и понижења, Моћ се састоји у томе да се људски дух разбије на комаде, а потом састави у жељени облик.
• Из историје сам знао, а својим проживљеним искуством у то се и уверио, да се међу стотину Срба једва налазио по један спреман да жигоше и грехе и глупости већине у нацији којој припада. Тај један, ма ко да је он био, имао је главу, а већина је, увек, кидисала да му је скине.
• Не завидим онима који су до своје победе и среће у данашњој Србији стигли без патње, без икаквог трновог венца и рискантне туче за властита уврења, ако су их, уопште, икада имали. Добро сам упознао тај хор, сувише уплашен да ризикује у борби, сувише непоштен да не би варао и подваљивао, сувише грамзив да медаље за заслуге не би крао од других...
• На врху и на дну, на брду и у провалији. То сам био. За трајања дана, говорио бих на тргу, заслушиван повицима "Вуче, Вуче, Вуче" и "Сви, сви, сви". А ноћу бих, везан, заједно са супругом, одвођен до мучилишта, где смо били само тела за тортуру у арени мржње и лудила Слободана Милошевића.
• Чини ми се, после свега, да бих најснажније волео да ничег што је било није ни било. Све, или готово све, што сам желео показало се као проклетство изашло из жеље мојих непријатеља.
• Знајући да увек заудара тамо где народ обожава и суди, свих тих година настојао сам да се уздигнем изнад гомиле. Нажалост, чинио сам то увек уз њену помоћ.
• Волети човека, то је оно што је најопасније. Мрзети људе, бити слеп за њихове ране, бити глув за њихове молбе, бити нитков који људе мами у страдање и погибије, то је оно што се награђује.
• Свака нација клевеће једна другу и све су у праву.
• Богаство је, наравно, здрави порив, али сам дотле док је оно у човековој служби, а тешка болест кад новац и ствари загосподаре људима.
• Нема благајне, нема дијаманата, нема круна и титула који могу да од фењера направе сунце...
• Несагледива је раздаљина између људи и бога. Без те раздаљине не би било злочина, патње и неправде. Бог је тај који човеку даје и веру у бога, а човек је тај који, и у име бога, чини зла.