БРАНИСЛАВ НУШИЋ – АКО ЗНАТЕ КО ЈЕ: 150 година од рођења писца

На данашњи дан 1864. године у Смедереву, рођен је славни српски књижевник, комедиограф, дипломата и академик Алкибијад Нуша. Рођен је у цинцарској породици, те отуд и овакво име које је касније законски променио у оно нама свима познато.

Студирао је право у Грацу и Београду. Као дипломата радио је у конзулатима Србије у Солуну, Битољу, Скопљу и Приштини. Био је драматург и управник позоришта у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Због сатиричне песме "Два раба" осуђен је на две године затвора. Учествовао је као добровољац у Српско-бугарском рату 1885. године. У Првом светском рату прешао је са српском војском преко Албаније.

Писао је о свету који га је окруживао запажајући апсолутно сваки детаљ. Имао је развијен смисао за позоришну сцену и његове законе, те су његова дела редовно била на репертоару српских позоришта између два рата. Међутим, играју се и данас јер је Нушић, на срећу или на жалост, увек актуелан.

Најпознатије Нушићеве комедије су: "Сумњиво лице", "Госпођа министарка", "Народни посланик", "Ожалошћена породица", "Покојник", "Пут око света", "Др", "Мистер долар". Познате Нушићеве приповетке и романи су: "Аутобиографија", "Приповетке једног каплара", "Општинско дете", као и трагедије "Кнез Иво од Семберије" и "Хаџи-Лоја".

Ипак, и у његовом родном граду постоје људи који не знају ко је био Нушић.

Да бисмо вас подсетили (или подучили), представљамо вам одломак из фантастичне "Аутобиографије". Нушић је писао о свом рођењу овако:

"Одмах на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице направио сам збрку у кући. Бабица, која је била крај постеље моје мајке, крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско. На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеше се иза ува и опсова нешто ружно, што ја онда нисам разумео не познавајући довољно материњи језик. Доцније сам сазнао да је мој отац био један од напреднијих људи, те ужасно мрзео онај остатак варварског обичаја: давање мираза уз девојку. [...] Можете мислити како смо се сви у кући изненадили кад смо сутрадан, још рано ујутро, сазнали да сам мушко. Бабица се за своју погрешку извињавала слабим освјетљењем које је прошле ноћи било у кући; оцу је необично пријатно годила ова исправка, а ја сам се у ствари љутио на бабицу што забада свуда свој нос, те ми је открила прави пол, убеђен да би за мене много боље било да сам остао женско. Како сам данас плодан писац, вероватно би био и плодна жена.

[...]

Као узгред помињем овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић. То је једна очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се какав литерат на тај начин склони да би ми направио места у литератури. Па ипак ме је та случајна веза између мене и Вука некада испуњавала поносом, те сам и у младости чезнуо за тим да ми ко пребије ногу, сматрајући да је довољно бити ћопав па бити Вук. Једном чак, мал' ми се није десило да ми пребију обе ноге, али не у тежњи да се задовоље моје литерарне амбиције."