ОН ЈЕ ОЖИВЕО ТЕСЛУ И ОДУШЕВИО БЕОГРАД: Људи су жељни алтернативе за ''trg, микрофон и рокај''
Покренуо је пројекат Културизација, донео у Србију Благодатни огањ, захваљујући њему су Београђани и сви они који су се у Београду затекли, могли да се нађу са чувеним Теслом очи у очи.
Душан Јововић је момак коме у крви равноправно струје ритам асфалта и манастири Косова и Метохије, светске метрополе и Грачаница. И више од тога – он је један од чувара српске баштине на КиМ, коју данас сви помињемо, а мало о њој знамо и мало за њу чинимо.
Сва наша обележавања се своде на то да на бину изађе неки званичник да исприча причу коју нико и не слуша. Миланковића нисмо ни обележили, Његоша исто. На срећу постоји много компанија у којима раде квалитетни људи, као што је на пример Телеком – они су сами преузели иницијативу да нешто заједно урадимо за Теслу. Смета ми што силом прилика знам шта је нека старлета доручковала, а толико мало ствари знамо о свом културном наслеђу. Свима су пуна уста Космета, а нико не зна шта се дешава на четири и по сата вожње одавде.
Некултура која је постала маинстреам је довела до тога да прихватамо ствари здраво за готово, па се више нико не буни кад истекне сат на музеју који деценију и више не ради, кад се укине неки фестивал... Тако да ми је огромно изненађење било ово са Теслом. Људи ми масовно прилазе и захваљују се, што значи да нисмо лош народ, да имамо жељу да нешто видимо, да није тачно да масовност постиже само ријалити.
Ја не знам шта значи бити урбан, рођен сам у Београду, ту сам одрастао. Да бисте слушали џез, крећете од Битлса, онда можда Ролингстоунси, па блуз и онда пређете на џез и фанк. Тако и ово. Као клинац сам упознавао разне културе и онда схватим да ми је пред носом нешто одакле је кренула комплетна ренесанса. И уђете у један „живи музеј“, а то су манастири на Косову и Метохији и схватите да постоји једна политика која жели све то да збрише. Кад сам био благословен и одабран од СПЦ да будем у делегацији и донесем Благодатни огањ у Србију, што не знам чиме сам заслужио, јерусалимски патријарх је рекао нешто што ми је остало у сећању „Косово и Метохија није ваше, па ви Срби нисте нормални. Оно вам је дато од Бога на чување“.
И онда кад уђете у манастир, у тај живи музеј који је радио увек и упркос свему, схватите да морате да будете на месту где ваша култура највише страда. Тотално ми је невероватно да седим у Београду и кукам како нема пара за ово што радим, а на Косову и Метохији ми се брише нешто есенцијално. Шта би радили Парижани да гори Лувр? Са друге стране, помало то радим и са себичне стране, јер тамо купим истинску инспирацију.
Мој први студентски посао је био креирање илустрација за Политикин Забавник, био сам технички директор позоришта, после је дошла дигитализација телевизије, докторат и онда сам отишао у иностранство. Овде је била агонија у сликарству, уопште у култури, било је скоро немогуће набавити све потребне материјале. Тада сам се посветио изучавању софтвера, јер је било лакше научити програмски језик него набавити уљане боје. Сви смо се сналазили како смо умели, јер је постојала огромна жеља за стваралаштвом. Културизацију смо кренули да радимо помало и из бунта,а мало из потребе, у жељи да направимо нешто уместо да само причамо да нешто треба направити.
Сетите се изложбе импресиониста након целог мучења са Народним музејом, редови су били до Дома омладине. Имао сам прилике да по целој Србији сарађујем са колегама и највећу потребу за стварањем сам видео на Космету. Када смо организовали да у Грачаницу први пут после више од 20 година дође симфонијски оркестар, народ је плакао. И први пут сам видео да људи и деца који живе у енклави чекају ред, не би ли се сликали са диригентом. То су људи који су исто слушали све оно што је популарно по сплавовима. И сад ми то објасните.
Ја као човек из културе имам проблем са културним садржајем који нам се сервира, он је ретро, превазиђен. Ако краљ Петар И у рату у ком трећина становништва страда организује филмску секцију која сними триста сати материјала који се чува у Кинотеци и све то финансира у условима општег расула, нико не може да ме убеди да стање не може последњих 10-15 година не може да се среди.
Сад поставите себи питање – да се Тесла данас роди, да ли би га Србија разумела? Да смо и даље на свећама и он дође и каже „ја имам нешто што се зове сијалица, нису нам потребне свеће“. Па избацили би га напоље или би му се смејали.
Ако смо пре 100 година били спремни за чуда, спремни смо и сад.
Медији се понашају у складу са тржиштем. Кад би се радило на образовању народа и развоју закона у култури, створила би се средина која би захтевала бољи садржај. Медији би се томе врло брзо прилагодили. Поента целе приче је дела, а не речи.
Сви су у неким исптивањима - да ли су медији криви, да ли је министарство криво, да ли је влада крива, да ли је народ крив... А суштина је да смо покренули Културизацију, да је због тога Телеком покренуо целу причу Теслиног времеплова, и да је то дало какве такве резултате, ако узмете реакције људи у обзир. Ја сад једва чекам Нови Сад и Ниш. И гарантујем да ће у Нишу бити препуно, јер се увек југ заобилази. Људи су толико жељни нечег другачијег, неке друге варијанте осим оне трг, микрофон и рокај. Против које немам ништа, само желим алтернативу.