ЧУВЕНИ АЛЕКСИН ХЛЕБ: Шта су јели српски војници у Великом рату?

Наши војници нису имали богате оброке, али су се хранили здраво. Обавезан део њиховог оброка је била специфична мешавина ражаног и белог брашна, која је могла дуго да траје и њима да да снагу за борбу. Њихов војни хлеб се звао таин. 

Таин је, иначе, реч турског порекла И значи "следовање", према речима Димитрија Вујадиновића, аутора пројекта "Хлеб у Великом рату". 

Наша војска је, заправо, одмах после турско-српских ратова почела да производи таин. Он је био здрав и хранљив, а његови састојци су: 70 одсто ражаног брашна, а 30 одсто белог. Квасац се није користио, већ се све то месило старим и очврслим, већ квашеним, али тренутно сувим тестом, које се зове комин. Тај хлеб је обезбеђивао довољну енергетску вредност за војника који је требало да издржи основне борбене задатке, како наводи Бошко Тешановић, професор агрономије, наводи Национална географија.

У Церској бици је таин био допуњен јачим и сланијим сиром, који је био пун беланчевина, уз лук, паприку и пасуљ, који обилује инсулином. Пошто је у Горњем Милановцу извоз велике количине шљива спречила Аустро-Угарска, наши војници су јели и суве шљиве. Хлеб са сувим воћем се и данас налази на менију војске у ванредним условима. Војник који се тако храни се лакше креће и има више енергије за ходање по брдовитом терену. За разлику од наших војника, аустроугарски војници су имали обилнију и богатију исхрану, али мање здраву од српске.

Иначе, један таин, који је испечен још давне 1912. године се данас чува у једном музеју у Пироту. Он је био прво следовање Алексе Здравковића из Пирота. Када је он кренуо у Балканске ратове, мајка га је заветовала да прво следовање таина сачува и да ће га тај таин чувати од куршума. Алекса се из ратова вратио са бројним ордењем и сачуваним таином.