Да ли би свет био леп без ненадмашног Чика Јове Змаја?

Први дечји песник рођен је на данашњи дан давне 1833. Године у Новом Саду. Био је један од највећих лиричара српског романтизма. Иако је по занимању био лекар и правник, свој живот је посветио писању и издавању политичких и дечјих песама. Прваци га се најбоље сећају, али је своје стихове посвећивао свим генерацијама. 

Песничким узором сматрао је Бранка Радичевића, којег је упознао у Бечу, где је студирао права. По повратку у Нови Сад упознао је своју будућу супругу, затим покренуо књижевни лист Јавор и сатирични Комарац, а затим Невен. Године 1893. сели се у Пешту где је радио у Матици српској.

Осим наведеним песама, написао је једнако познате "Материна маза", "Гаша", "Кажи ми, кажи", "Прљаве руке"...

Кроз две збирке песама испричао је два периода свог живота. Једна се односи на срећан породичан живот који је имао у браку са Ружом Личанин, по чијем је имену, на турском језику, прва збирка названа – "Ђулићи".

Трагичну судбину своје породице представио је у другој збирци. Због туберкулозе од које су боловали његови најближи, остао је без  супруге и петоро деце, остао је сам. Тада је написао низ елегичних песама дајући им симболично назив "Ђулићи увеоци".

Змај је имао посебно разумевање за децу, јер је умео да се уживи у њихов начин мишљења и осећања и да створи поезију коју ће деца разумети и волети. Његова сатирична поезија одликује се духовитошћу и ретком проницљивошћу. Преминуо је 1904. године у Сремској Каменици.

Уредник многих листова и часописа оставио је поезију трајне вредности. Ненадмашни српски дечји песник, чика Јова, начинио је својим постојањем овај свет лепим, макар кроз песме. И заиста, за њега заслужено може да се каже да живи док живе његова дела, а живи већ 180 година.