ДИЈАЗОВА ПОРУКА: Народе Чилеански...
"Тако је мало прошло откако смо изгубили, а нашим емоцијама скоро па доминирају бол, фрустрација, немоћ... Био је то језиво снажан ударац за нас, имали смо сан, а та наша огромна илузија одједном се завршила" - стоји између осталог у писму који је Дијаз послао по повратку кући.
Храбри Чилеанци су озбиљно запретили Бразилцима... Ипак, точак среће се зауставио на пољу на којем је писало име домаћина Светског првенства.
Пречка Пиниље у зауставном времену „замрзла“ све „кариоке“, али... Само на тренутак. Чилеанци су већ код куће, а Марсело Дијаз, један од одабраних и храбрих 11 обратио се нацији писмом које преносимо у целини.
"Народе чилеански,
можда нисам најбољи играч ове репрезентације, можда нисам ни најискуснији играч, можда нисам најпопуларнији играч, али као Чилеанац овим писмом желим да вам пренесем моје емоције после болне елиминације на Мундијалу.
Тако је мало прошло откако смо изгубили, а нашим емоцијама скоро па доминирају бол, фрустрација, немоћ... Био је то језиво снажан ударац за нас, имали смо сан, а та наша огромна илузија одједном се завршила. Када размишљам о свему томе, а размишљам сваке секунде, минута и сата, још увек са великом тугом, сетим се и сваког момента борбе, сваког момента труда, и... и даље не знам зашто је фудбал тако неправедан према нама. Били смо на корак од тога да изменимо историју, недостајало је тако мало, и отуда ова носталгија за тренутком пре таквог краја. Изашли смо тог дана на терен, нас не баш много ратника, пред препуне трибине, али и пред милионе у Чилеу. Изашли смо тихо, пред краљеве фудбала, и... нису знали шта их је снашло. Јуришали смо у славу са ножем у зубима, борили се један на један.
Да, изгубили смо. Али, изгубили смо у складу са нашим сопственим законима. Изгубили смо и јер је противник имао више среће од нас, али изгубили смо на начин због ког немамо шта себи да замеримо: изгубили смо, а били смо поносни сваког момента, изгубили смо а дивили смо се саиграчима, од којих су неки чак ризиковали сопствену безбедност... Изгубили смо, али мислим да смо добили срца свих Чилеанаца. А то је, на крају, и било најважније.
Морам да се захвалим на подршци коју смо имали све време, нарочито током трајања Мундијала. Свака наша пора реаговала је на нашу прелепу химну, сваки пут када смо је чули, када смо чули глас нашег народа, на препуним стадионима, кретали смо у јуриш, за нашу земљу. И, то нећемо никада заборавити.
На крају је тај крај био несрећан за нас, али смо остварили оно што смо прижељкивали. Пробили смо се. Бој смо напустили сузних, крвавих очију, свесни да ништа још није готово. Чекамо слатку освету следеће године, јер Копа Америка неће имати исти епилог као Светско првенство. Ова генерација Чилеанаца заслужује да освоји нешто, нешто велико.
Широм отворених руку све ћемо их сачекати у Чилеу 2015, да виде нашу праву природу, да виде како је леп Чиле, али и да осете шта значе подрхтавања тла, шта је цунами, а шта земљотрес. Да схвате где ми то и како ми то скупљамо снагу и вољу да играмо фудбал, јер ми...
Ми увек устајемо, колико год да су велики наши падови.
Збогом, Бразиле, видимо се у Чилеу.
Нико није јачи од нас када смо заједно - Марсело Дијаз".
