Добродошли назад у земљу кошарке!

Да је пут до звезда и те како трновит најбоље сведочи пут снова кошаркашке репрезентације Србије. Изабраници Александра Ђорђевића су пут Шпаније кренули тихо, без велике помпе и са амбицијом да прођу групу, а даље шта ураде. А оно што су урадили остаће златним словима уписано у историји наше кошарке. Јер они су момци који су на вратили кошарку у Србију и то на велика врата. И хвала им на томе до неба.

После прве победе чули су се коментари да ривал није адекватан да се види снага наше репрезентације, после првог пораза запитали смо се да ли могу да прођу групу ... а они су давали одмерене изјаве, тренирали и експлодирали. Пут до финала из снова поплочан је победама над Грчком, Бразилом, Француском, а сада нам предстоји борба за злато са Америчким „дрим тимом“. Они засигурно јесу најјачи састав на турниру, барем по именима, али победника ће одлучити веће срце и хладнија глава. Свесни смо да они јесу фаворити, али имамо право да се надамо и да верујемо. Јер, ови момци су показали да заслужују да им се укаже огромно поверење, а Александар Ђорђевић је већ сада вратио свој надимак из играчких дана, сада је тренерски Сале Национале.

После 12 година гледаћемо нашу репрезентацију у борби за најсјајније одличје. Заслужили су, нема шта. Сетимо се само оне генерације која је у Индијанаполису, главном граду Индијане, 2002. године обрадовала читаву нацију. Тројкама Гуровића и Јарића, тадашњи "тим снова" предвођен Пол Пирсом и Реџијем Милером брзо је отишао је у заборав, а у финалу "меч за срчку" против Аргентине. Југославија је после продужетака славила са 84:77, што нам је донело пето, рекордно злато на Светским првенствима.

Дуго нам је после тога требало да се вратимо на стазу старе славе, тек 2009. године, предвођена Дудом Ивковићем, Србија је успела да се пласира у финале Европског шампионата у Шпанији. Истина, после исцрпљујуће борбе против Словеније у полуфиналу и тријумфа после продужетака (96:92), наши момци су ушли испражњено у тај финални дуел. Ем пред домаћом публиком, ем одморнији, "фурија" је надмоћно славила (85:63), али је освета брзо стигла. Одмах следеће године, Теодосић је оном чувеном тројком са 9 и кусур метара преко Гарбахосе, одвео "орлове" у полуфинале.

А, тамо, сви се сећамо шта се догодило. Турџан гази аут линију, судије жмуре, Турска у финалу, Србија у очају. Сви смо пожелели Ашику да вратимо око и да им се осветимо за заиста сраман пораз, па не можемо никако да их кривимо што су поклекли у сусрету за бронзану медаљу од Литваније. Наредна два ЕП смо сви желели веома брзо да бацимо у воду, па можда су и због тих слабих резултата, ових 12 момака предвођени селектором Ђорђевићем, отишли у Шпанију са скромним циљевима. Почетна жеља је свакако била проћи групу, што су и остварили, а затим "шта буде". Али, то "шта буде" се претворило у нешто друго. Нешто што ће се годинама препричавати. 

Они су једноставно светски, а наши. Ми смо поносан народ, а они су нас учинили још поноснијим. Високо подигнуте главе чекамо финале са Америма, растерећени, мотивисани, гладни још једне победе. Шта год да „орлови“ ураде у борби за злато, они су већ сада наши златни момци.

ВЕЛИКО БРАВО И ЈОШ ВЕЋЕ ХВАЛА!