КАЗНА ЗА ПЕДОФИЛЕ: Хемијска кастрација као одговарајуће решење?
Све чешћи случајеви силовања и убиства покренула су лавину реакција, очајање и бес како чланова породице тако и све већег броја грађана, па се поставља питање да ли је затвор одговарајућа казна за педофиле.
Убиством мале Тијане Јурић покренула су се питања, али и захтеви да се уведе смртна казна за оваква злодела. Овакви немили догађаји већ неки период потресају јавност, а најскорији је случај Иване Подрашчић која је силована, убијена, а затим и закопана. Убица, Дарко Костић, тренутно налази у притвору.
Све већи број случајева силовања доводи до неопходности да дође до промена у кривичном закону. Тешко силовање малолетника кажњава се затвором највише до 15 година, што је неадекватна казна за починиоце злочина силовања, с обзиром на то да се злочин понавља и након изласка из затвора. Адекватнија мера која се предлаже јесте ХЕМИЈСКА КАСТРАЦИЈА.
Реч је о хормонској терапији односно процесу који подразумева коришћење лекова којим се потискује сексуални нагон. Сексуални преступници, осуђени за инцест и силовање малолетника, први пут су подвргнути оваквој врсти третмана у Пољској. У неким земљама оваква терапија спроводи се на добровољној бази, док је у региону Македонија једина земља која законом предвиђа хемијску кастрацију за повратнике. Наш закон овакве мере не познаје.
Прошле године у Србији је усвојен "Маријин закон", који је иницирао отац силоване и убијене девојчице из Новог Сада. Овај закон предвиђа полицијски надзор за педофиле и силоватеље и након издржавања затворске казне, као и да кривично дело педофилије не застарева.
Проблем је у неефикасности затворске казне, јер по истеку исте, случајеви силовања се углавном понављају. Силоватељи прилику користе чак и онда када добију викенд. Такав случај догодио се прошле године када је осуђеник злочин поновио након три година казне, чим је добио прилику да напусти просторије затвора.
Силоватељи су углавном неизлечиви повратници, па су неопходне драстичније мере које би биле ефикасније од вишегодишње затворске казне, која је уједно скупље решење за државу. Пацијенти који су се подвргли хемијској кастрацији објаснили су да је лек ефикасан и у потпуности елиминише сексуалну жељу, да самим тим другачије размишљају и живе, па су терапију настављали и након изласка из затвора.
Међутим, многи тврде да је оваква мера супротна Уставу и поштовању људских права, јер сматрају да се користе радње против тела неког лица без његове сагласности, па је самим тим немогуће увести кастрацију као обавезну меру.
Непредузимање никаквих промена доводи до тога да се силовања малолетница понављају и изнова догађају, а њихови починиоци прођу готово некажњено. Хемијска кастрација је одговарајуће решење којим би се овај проблем бар донекле регулисао, а број силовања смањио.
