Националне мањине као одраз друштвеног развитка
Према последњем попису становниства из 2011. у Србији зиви 7.186.862 становника. Од тог броја преко милион становника цине припадници националних мањина.
У дугом историјском периоду деловањем многобројних чинилаца - друштвено-историјских, демографских, економских, социјалних и културно-цивилизацијских- до`ло је до развоај балканског геопростора. Током бурне историје, као последица интензивних пресељавања становништва мењао се етнички састав и територијални размештај, али је истовремено текао и процес формирања појединих народа и етничких група.
Србија је због специфичног географског положаја, историјског наслеђа, политичких околности, демографског развитка и сталних миграција становништва, вишенационална и мултикултурална држава у којој живе бројне националне мањине а то потврђује и последњи попис становниства који је спроведен 2011. године.
Попис становништва Србије 2011. године несумњиво представља огледало друштвено-политичке климе у земљи, спроведен је у условима геополитичких промена, економске кризе, политизације и процеса укључивања Србије у европске интеграционе токове. Према последњем попису у Србији (без Косова и Метохије) регистровано је укупно 7,2 милиона становника и у односу на претходни попис (2002) број становника смањен је за 311,1 хиљада услед негативног природног прираштаја и емиграција.
Подаци показују да је Србија мултиетничка држава у којој поред Срба, живе многобројне етничке заједнице различите у погледу историјског, социо-културног и демографског развитка, религије и језика. Срби као већински народ броје 6,0 милиона (83,3%), затим следе Мађари (253,9 хиљада или 3,5%), Роми (147,6 хиљада или 2,1%) и Бошњаци (145,3 хиљада или 2,0%), док остале националности партиципирају са испод 1%, као што су Хрвати (57,9 хиљада или 0,8%), Словаци (52,8 хиљада или 0,7%), Црногорци (38,5 хиљада или 0,5%), Власи (35,3 хиљада или 0,5%) и други.
Етничка структура становништва Србије по великим територијалним целинама показује да је северна Србија знатно хетерогенија (2,8 милиона или 77,8% су Срби) од јужне Србије (3,2 милиона или 88,8% чине Срби). Београдски регион је хомоген јер Срби броје 1,5 милиона (90,7 %), док све остале националности појединачно са испод 0,5% (осим Рома 1,7% и Црногораца 0,6%). Регион Војводине је изразито етнички шаролик, представља прави мозаик различитих народа, религија, језика и култура, што потврђује и податак да од укупно 1,9 милиона становника, Срби чине две трећине становништва (66,8%), док чак десет националних мањина партиципира са преко 0,5%.
Са друге стране, јужна Србија је национално хомогенија. Регион Јужне и Источне Србије карактерише разуђенија етничка структура где је поред Срба (89,1%) настањен већи број националних мањина са значајнијим уделима, као што су Роми (3,7%), Власи (2,1%), Бугари (1,0%), Македонци (0,2%) и други.
У последњем међупописном раздобљу (2002-2011) дошло је до апсолутног смањења броја припадника већинске националности (са 6,2 на 6,0 милиона, или за 3,6%) услед негативног природног прираштаја који је последица већег морталитета од наталитета због старе старосне структуре (просечна старост Срба износи 42,6 година), док је пораст њиховог удела (са 82,9% на 83,3%) последица ниже стопе стопе раста код осталих националности. Редослед три бројчано најрелевантније националне мањине у Србији се променио у односу на 2002. годину ( Мађари, Бошњаци, Роми ), па су у 2011. години после Мађара и Рома, на трећем месту Бошњаци.
Роми су имали пораст за преко једне трећине јер их одликују високе стопе наталитета, а ниске стопе морталитета због младе старосне структуре (просечна старост је 28,3 године), па је позитивни прираштај главна компонента њиховог повећања. Рома треба тражити у често присутној дискриминацији према њима, што је имало за последицу асимилацију у већинску или неку другу националност, губљење или прикривање свог етничког идентитета.
Поред припадника ромске националне мањине и Бошњаци су имали повећање бројности (са 136,1 хиљада на 145,3 хиљада или са 1,8% на 2,0%) што је резултат ниског морталитета јер су млада популација (просечна старост износи 33,5 година) и релативно високих стопа наталитета. И код Муслимана, се бележи апсолутни пораст за 2,8 хиљада (са 19,5 хиљада на 22,3 хиљада), док је удео остао готово непромењен (0,3%).
Истовремено, све остале националности, као што је већ истакнуто, бележе смањење, а убедљиво највеће Југословени јер је њихово декларисање о националној припадности у великој мери условљено актуелним тренутком и местом, друштвено-политичким приликама у време спровођења пописа.
Стабилност једног друштва зависи од интегрисаности свих њених грађана, при чему интеграција националних мањина не значи асимилацију, већ подразумева културни плурализам који омогућава припадницима мањина да сачувају сопствене етничке, верске и културне особености, уз истовремено пуну и успешну интегрисаност у друштвену заједницу. То значи добровољност етничких заједница у прихватању заједничког и очувању посебног. Перспектива мултикултурализма, посебно у државама Балкана, зависице од квалитета међуетничких односа, поштовања људских и мањинских права, етничке толеранције, као и од политичке стабилности и стратегије демократског и економског развоја сваке државе.
