"НИЈЕ МЕ УПЛАШИО, ДАКЛЕ НИЈЕ МЕ НИ ПОБЕДИО": Тако је говорио Гага Николић
Генијалан глумац и велики човек.
Драган Николић је преминуо после тешке болести (прочитајте ОВДЕ). Преко четири деценије је суверено владао глумачким небом Југославије и Србије. Од 1967. године и прве велике улоге Џимија Барке у култном филму "Кад будем мртав и бео", Гага са Црвеног крста, како су га звали, представљао је праву реткост - био је прави београдски шмекер, господин и мангуп у исто време. Зрачио је невероватном харизмом, а опет је био скроман и ненаметљив, без обзира да ли је тумачио Прлета, Попаја у "Балкан експресу", Влах-Алију у "Бановић Страхињи" или градског витеза Уркета у "Последњем кругу у Монци". У младости је био и рели-возач, па му није било тешко да бриљира у филму "Нацинална класа", као легендарни Флојд.
Он и Милена Дравић били су најомиљенији глумачки пар широм Југославије, а упознали су се 1969. године на снимању филма "Хороскоп" Боре Драшковића.
Издвајамо неке од његових изјава које можда најбоље представљају овог генијалног глумца:
О томе шта значи бити филмска звезда:
- Ма ја ни данас не знам шта подразумева тај појам. Шта је то "звезда"? Како се то постаје? Вероватно је то у свести других људи. Себи стварно никада нисам дозволио луксуз да мислим не само да сам звезда, него ни да сам најбољи или на било који начин велики.
Верујем да се нико неће увредити ако ово кажем, али – мислим да је то својство будала - веровати да си неко други. Мислим да то није питање одлуке или жеље, већ васпитања. Припадам генерацији која је своје ставове заиста заснивала на кућном васпитању. Ако хоћете, и на уличном васпитању. Све су то посебне етичке норме које се не уче у школи.
О социјалним разликама:
- Добро, али и на улици су били људи истог профила и васпитања као ја. Рецимо, моји другови и ја заиста нисмо правили социјалне или друге разлике – да ли је неко сиромашан или богат, црн или бео. У истом крају смо живели и дружили се са Циганима. Зашто да не? То су били наши другови. Ни дан данас немам другачији однос, ни према боји коже, ни према педигреу, лови... Мој отац и другари су на мене пренели нека правила. Од: кад се поздрављаш, стегни чврсто руку и гледај у очи, па даље.
О избацивању из 14. београдске гимназије:
- Ма то су биле неке дечије свињарије. Ту су умешани још неки људи, па немам права да баш детаљно причам јер, било нас је тројица. Директорка је била нека госпођа Стојанка, односно другарица Стојанка, првоборац и врло опасна и оштра жена. Сећам се само да смо били избачени из свих школа у Србији на годину дана. Деликт у то време је био прилично... Не би ваљало да причам... Углавном, нешто смо ноћу ушли у школу и покушали нека сведочанства да... Али без задње намере, сећам се да ништа ми нисмо ни могли с тим да урадимо. У ствари смо те ноћи били јунаци једне филмске сцене коју смо у то време гледали.
О дружењу са жестоким момцима:
- Легендарни Миша Словенац и ја смо заједно полагали пријемни на позоришној академији. Пошто смо обојица ушли у ужи избор, договарали смо се да, ако паднемо, запалимо за Француску. На крају сам ја прошао, а Миша се прикључио екипи Стевице Марковића. Био је врло интересантан тип, могло би се рећи за оно време прави интелектуалац, који се разумео и у сликарство. Он је једини преживели из те приче. Миша Милошевић је убијен у кући Микија Рунија, а Стевица је у Београд враћен у кеси.
О животу, борби и спорту:
- Па то кад порастеш, разумеш мало боље. То је природа, Бог, не знам, али човек се мења, наравно. Међутим, негде у глави ти остаје тај фајтерски однос према животу. Ја сам се и као клинац бавио разним спортовима, углавном "на срце". И сећам се, тренирао сам бокс, па ме неки боксер, звали смо га Шугер, из мог краја, стално тукао, а ја сам стално поново одлазио на своју порцију батина. Али - није ме уплашио. Није ме уплашио, дакле није ме ни победио. И то је то. Ти постулати, које си смислио, прихватио, или купио од других, те прате до краја живота. Борба. Не предати се. Зашто би? И коме?
