Прочитајте Коељову причу о дечаку који НИЈЕ ЗНАО ШТА ЈЕ ЉУБАВ

Пре много година, толико много да смо већ и заборавили кад је то тачно било, живео у некој варошици на југу Бразила један седмогодишњи дечак по имену Жозе. Рано је остао без родитеља па га је прихватила једна тетка, тешка циција, која, упркос силним парама које је имала, није готово ништа трошила на свог сестрића. Жозе, који никад није сазнао шта је љубав, сматрао је да је живот такав и није се секирао због тога.

Како су становали у богаташком крају, тетка је приморала директора школе да прими њеног сестрића, плативши само десети део школарине, уз претњу да ће се жалити префекту ако директор на то не пристане. Директор није имао избора, али је зато користио сваку прилику да наложи наставницима да киње и понижавају Жозеа, у нади да ће се малишан непримерно владати и пружити му тако повод да га избаци из школе. Међутим, Жозе, који никад није сазнао шта је љубав, сматрао је да је живот такав, и није обраћао пажњу на то.

Бадње вече и сандала

Дошло је Бадње вече. Сви ђаци су били обавезни да присуствују поноћној миси у једној цркви, далеко изван вароши, јер је месни парох био на путу. Док су ишли према цркви, дечаци и девојчице су разговарали о томе шта ће затећи у својим ципелицама сутра ујутру, на Божић: нова одела, скупе играчке, чоколаде, тротинете и бицикле. Сви су били свечано обучени, као увек на празник – сви, изузев Жозеа, који је ишао у својој похабаној одећи и разгаженим сандалама, сувише малим за његове ноге (тетка му их је дала кад је имао четири године рекавши да ће добити друге тек кад напуни десет). Поједини малишани су га питали због чега је тако дроњав и казали да их је стид што имају друга који је тако бедно обучен. Али како Жозе није знао шта је љубав, није се ни обазирао на њихова питања.

Међутим, кад је ушао у цркву, зачуо оргуље и угледао упаљене свеће, људе одевене у најлепше рухо, породице на окупу, родитеље загрљене с децом, Жозе се осетио као најбедније створење под капом небеском. После причешћа, уместо да се врати кући са осталима, сео је на црквени праг и почео да плаче. И премда никад није упознао љубав, сада је увидео да је сам самцит, запостављен и напуштен од свих.

Тог тренутка, примети поред себе једног дечака, босоногог, који је изгледао исто тако сиромашно и јадно, као и он. Пошто га никад раније није видео, закључио је да је дечак морао дуго да пешачи да би стигао донде. Помисли: "Мора да овог дечака страшно боле ноге. Даћу му једну моју сандалу и тако ћу ублажити барем пола његове патње." Јер, иако није упознао љубав, Жозе је врло добро знао шта је патња и није желео да је и други осете.

Оставио је дечаку једну сандалу и вратио се с другом; сваки час ју је премештао с ноге на ногу, да му камење на путу не би превише израњавило стопала. Чим је стигао кући, тетка је приметила да је изгубио једну сандалу и запретила му: ако је не поврати до сутра ујутру, биће строго кажњен.

Кад се пробудио, имао је шта да види

Жозе је отишао у кревет, сав престрављен, јер су му биле добро познате теткине казне. Целе ноћи није ни ока склопио, премирући од страха, а кад је напокон почео да тоне у сан, зачуо је гласове из примаће собе. Тетка је утрчала у собу да види шта се дешава. Кад је Жозе, сав бунован, ушао за њом, имао је шта да види: сандала коју је оставио оном дечаку стајала је насред собе, прекривена свим врстама играчака, бициклима, тротинетима, одећом. Суседи који су се ту окупили, викали су да су њихова деца покрадена јер нису ништа затекла у својим ципелицама кад су се тог јутра пробудила.

Тада је парох из цркве у којој је синоћ служена поноћна миса бануо у кућу, као без душе; на црквеном прагу се појавио кип Малог Исуса, сав у злату, али само са једном сандалом на ногама. Настала је мукла тишина, а онда су сви присутни заклицали, у славу Бога и његова чуда. Тетка се расплакала и замолила за опроштај. А Жозеово срце, обузето силном снагом, спознало је шта је Љубав.