Савез посрнуле српске опозиције

Највећи губиташ је Демократска странка, која од мајских избора 2012. године, није прихватила пораз и због тога је и претрпела још већи ударац-раслојавање и сукобе унутар саме странке. Дојучерашњи партнери и пријатељи, бивши председник Републике Србије Борис Тадић и бивши градоначелник Београда Драган Ђилас, постали су политички противници.

На изборе по сваку цену

У потрази за главним кривцем поражавајућих изборних резултата, дошло је до раскола у странци и, иако се у медијима спекулисало да ће Ђилас отићи из ДС и основати своју странку, то је урадио Тадић, који је основао Нову демократску странку, уочи ванредних избора, у марту 2014. године. Колико је тај потез био исхитрен, говори чињеница да у том моменту није могао да изађе самостално на изборе, већ је на изборној листи НДС делила место са Зеленима Србије, по принципу "све може". Очекивани колапс на изборима није био логичан само Тадићу.

Пајтићеве афере

Његови дугогодишњи сарадници су остали без фотеља, осим Бојана Пајтића, који је остварио добар резултат у Војводини, што га је навело да настави по старим навикама и да користи своју функцију. Демократска странка му је замерала што је независно наступио у кампањи и радио на личној, а не страначкој промоцији, али Пајтићу то није сметало да буде један од одговорних што је незапосленост у Војводини постала горући проблем након 14 година његовог стручног вођства војвођанске владе. Пајтић је такође умешан у аферу са Металс банком, а доводи се и у везу са несталим новцем из покрајинских робних резерви, као и афером Фонда за развој Војводине.

Борис Тадић ни на челу НДС није остварио уочљиве резултате, иако је једва прешао цензус, уместо да проблем потражи у страначком програму и да промени своју политику, Тадић је одлучио да промени нешто друго - име странке. По принципу треће среће, Тадић је смислио „социјадемократски“ префикс. Још један фасадни трик, који намеће основно питање - када ће опозиција променити своју логику и понудити нови програм и идеје?

Све УРС-ове децентрализације

Још једна опозициона странка која је годинама штанцовала функционере, са посебним пијететом на директорске фотеље државних предузећа је УРС. По систему кратког памћења, ова странка се раније звала Г17 , да би након првог дебакла, њен лидер, Млађан Динкић, потпуно променио политику и обећавао децентрализацију градских општина, и поново се докопао функције. Ипак, након друге шансе и истог сценарија, Динкића је стигла његова репутација и за њега и његову странку више није било места изнад цензуса. Динкић је изашао из странке, а УРС је изашла из владајућих структура након дугог низа година.

Окупљање за Србију или за опозицију?

Ни Војислав Коштуница, некадашњи председник државе, није прошао боље. Након изборног дебакла, Коштуница се повукао из ДСС, која сада бира новог председника странке. Као и већина опозиционих партија, и ДСС је упала у замку страначких размирица, ставивши интерес за народ са стране.

За разлику од Динкића и Коштунице, лидер ЛДП није признао пораз, чак и без цензуса и без икакве логичне чињенице, показавши како велика сујета кроји судбину странке која је некад обећавала, а сада се свела на лидера и његове истомишљенике. По систему „два минуса дају плус“, УРС-овци и Чеда Јовановић су смислили нови план да се домогну власти - да оснују савез „Окупљање за Србију“.

Повратак "отписаних"

Није јасно како ће овај савез утицати на политичку сцену Србије, осим као очајнички потез странака које, не само да нису добиле поверење грађана, већ су га прокоцкале, али Јовановићев приоритет и овај пут није воља народа, већ тактичко окупљање „отписаних“, па наводно планира да позове и Пајтића и Тадића у свој мали кружок.

Лични анимозитети важнији од грађана Србије

Није тешко закључити да, као и све остало, ни окупљање посрнуле српске опозиције неће бити нимало лако. Окупљање ће додатно отежати и лични анимозитети појединих вођа опозиционих лидера. Пре свега, Зоран Живковић и његова Нова странка не желе да се нађу за истим столом са Тадићем, а по свему судећи, нетрпељивост је узајамна, јер је Тадић својевремено изјавио да у ДС нема места и за његову и за Живковићеву политику.

Систем уједињене опозиције, који је окосница овог савеза који је обојен личним размирицама пре него што је и оформљен, је сама по себи добра и чинила би релевантну снагу на политичкој сцени Србије, али се поставља питање да ли је мењање форме мењање и суштине, јер ни једна од ових странака није успела да оправда некадашње поверење грађана, а њихови лидери могу да отварају нове странке и савезе, али не могу да бришу своју биографију, као ни памћење грађана, јер нажалост, ту је садашња економска ситуација земље која им то не дозвољава. 

Савези малих опозиционих странака, које нису довољно финансијски јаке да се саме боре за позицију је сасвим оправдана и здрава опозиција је увек добродошла, али савези који се праве од некадашњих великих странака које су све своје способности показале док су владале Србијом, једноставно звучи као увреда за здрав разум просечног грађанина. Могу да мењају називе, могу да мењају структуру и чланове, али на крају крајева, не могу да мењају народ који за њих гласа, односно, не гласа.