Savez posrnule srpske opozicije

Najveći gubitaš je Demokratska stranka, koja od majskih izbora 2012. godine, nije prihvatila poraz i zbog toga je i pretrpela još veći udarac-raslojavanje i sukobe unutar same stranke. Dojučerašnji partneri i prijatelji, bivši predsednik Republike Srbije Boris Tadić i bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, postali su politički protivnici.

Na izbore po svaku cenu

U potrazi za glavnim krivcem poražavajućih izbornih rezultata, došlo je do raskola u stranci i, iako se u medijima spekulisalo da će Đilas otići iz DS i osnovati svoju stranku, to je uradio Tadić, koji je osnovao Novu demokratsku stranku, uoči vanrednih izbora, u martu 2014. godine. Koliko je taj potez bio ishitren, govori činjenica da u tom momentu nije mogao da izađe samostalno na izbore, već je na izbornoj listi NDS delila mesto sa Zelenima Srbije, po principu "sve može". Očekivani kolaps na izborima nije bio logičan samo Tadiću.

Pajtićeve afere

Njegovi dugogodišnji saradnici su ostali bez fotelja, osim Bojana Pajtića, koji je ostvario dobar rezultat u Vojvodini, što ga je navelo da nastavi po starim navikama i da koristi svoju funkciju. Demokratska stranka mu je zamerala što je nezavisno nastupio u kampanji i radio na ličnoj, a ne stranačkoj promociji, ali Pajtiću to nije smetalo da bude jedan od odgovornih što je nezaposlenost u Vojvodini postala gorući problem nakon 14 godina njegovog stručnog vođstva vojvođanske vlade. Pajtić je takođe umešan u aferu sa Metals bankom, a dovodi se i u vezu sa nestalim novcem iz pokrajinskih robnih rezervi, kao i aferom Fonda za razvoj Vojvodine.

Boris Tadić ni na čelu NDS nije ostvario uočljive rezultate, iako je jedva prešao cenzus, umesto da problem potraži u stranačkom programu i da promeni svoju politiku, Tadić je odlučio da promeni nešto drugo - ime stranke. Po principu treće sreće, Tadić je smislio „socijademokratski“ prefiks. Još jedan fasadni trik, koji nameće osnovno pitanje - kada će opozicija promeniti svoju logiku i ponuditi novi program i ideje?

Sve URS-ove decentralizacije

Još jedna opoziciona stranka koja je godinama štancovala funkcionere, sa posebnim pijetetom na direktorske fotelje državnih preduzeća je URS. Po sistemu kratkog pamćenja, ova stranka se ranije zvala G17+, da bi nakon prvog debakla, njen lider, Mlađan Dinkić, potpuno promenio politiku i obećavao decentralizaciju gradskih opština, i ponovo se dokopao funkcije. Ipak, nakon druge šanse i istog scenarija, Dinkića je stigla njegova reputacija i za njega i njegovu stranku više nije bilo mesta iznad cenzusa. Dinkić je izašao iz stranke, a URS je izašla iz vladajućih struktura nakon dugog niza godina.

Okupljanje za Srbiju ili za opoziciju?

Ni Vojislav Koštunica, nekadašnji predsednik države, nije prošao bolje. Nakon izbornog debakla, Koštunica se povukao iz DSS, koja sada bira novog predsednika stranke. Kao i većina opozicionih partija, i DSS je upala u zamku stranačkih razmirica, stavivši interes za narod sa strane.

Za razliku od Dinkića i Koštunice, lider LDP nije priznao poraz, čak i bez cenzusa i bez ikakve logične činjenice, pokazavši kako velika sujeta kroji sudbinu stranke koja je nekad obećavala, a sada se svela na lidera i njegove istomišljenike. Po sistemu „dva minusa daju plus“, URS-ovci i Čeda Jovanović su smislili novi plan da se domognu vlasti - da osnuju savez „Okupljanje za Srbiju“.

Povratak "otpisanih"

Nije jasno kako će ovaj savez uticati na političku scenu Srbije, osim kao očajnički potez stranaka koje, ne samo da nisu dobile poverenje građana, već su ga prokockale, ali Jovanovićev prioritet i ovaj put nije volja naroda, već taktičko okupljanje „otpisanih“, pa navodno planira da pozove i Pajtića i Tadića u svoj mali kružok.

Lični animoziteti važniji od građana Srbije

Nije teško zaključiti da, kao i sve ostalo, ni okupljanje posrnule srpske opozicije neće biti nimalo lako. Okupljanje će dodatno otežati i lični animoziteti pojedinih vođa opozicionih lidera. Pre svega, Zoran Živković i njegova Nova stranka ne žele da se nađu za istim stolom sa Tadićem, a po svemu sudeći, netrpeljivost je uzajamna, jer je Tadić svojevremeno izjavio da u DS nema mesta i za njegovu i za Živkovićevu politiku.

Sistem ujedinjene opozicije, koji je okosnica ovog saveza koji je obojen ličnim razmiricama pre nego što je i oformljen, je sama po sebi dobra i činila bi relevantnu snagu na političkoj sceni Srbije, ali se postavlja pitanje da li je menjanje forme menjanje i suštine, jer ni jedna od ovih stranaka nije uspela da opravda nekadašnje poverenje građana, a njihovi lideri mogu da otvaraju nove stranke i saveze, ali ne mogu da brišu svoju biografiju, kao ni pamćenje građana, jer nažalost, tu je sadašnja ekonomska situacija zemlje koja im to ne dozvoljava. 

Savezi malih opozicionih stranaka, koje nisu dovoljno finansijski jake da se same bore za poziciju je sasvim opravdana i zdrava opozicija je uvek dobrodošla, ali savezi koji se prave od nekadašnjih velikih stranaka koje su sve svoje sposobnosti pokazale dok su vladale Srbijom, jednostavno zvuči kao uvreda za zdrav razum prosečnog građanina. Mogu da menjaju nazive, mogu da menjaju strukturu i članove, ali na kraju krajeva, ne mogu da menjaju narod koji za njih glasa, odnosno, ne glasa.