"Шетње Адом" Споменке Крајчевић

Људи који чине "Одисеју" Весна Капуран и Марија Вукосављевић су се на достојан начин одужиле својој бившој парнтерки у овој издавачкој авантури, писцу и преводиоцу Споменки Крајчевић објавиљивањем књиге "Шетње Адом" и синоћ је уз мало приче, а пуно музике и песме лансирали пред читаоце.

Како је казала једна од некадашњег трија Марија Вукосављевиоћ, "Одисеја" је покренута да би објављивала књиге за децу и омладину, а пошто је ово дело Споменке Крајчевић намењено одраслим читаоцима одлучиле су да покрену нову едицију "Итака" чије име одговара и називу куће, а и садржају књиге пошто је то својеврсни путопис и потрага за личном Итаком.

Вукосављевић је књигу описала као штиво за насладу јер му се више пута враћала као најбољој посластици и да је зато и организована прослава њеног изласка из штампе и то у кафеу-ресторану-клубу "Акорд" у коме се негује онај адаџијски дух прошлих времена када су се друштванца окупљала на сплавовима до којих су се превозили чамцима.

Ауторка је инсистирала да је ово неформално представљање књиге јер су на окупу пре свега њен пријатељи и аутора илустрација, графичар Вељко МИхајловић, њен школски друг, али и заљубљеници у Аду, било да власници сплавова, риболовци, веслачи или само шетачи попут ње.

Она је подсетила да је овим делом заокружила београдску трилогију посвећену свом родном граду у коме је проживела цео живот и то на релацији Калемегдан, круг трамваја двојке и Аде.

Тај литерарни триптих је започела књигом "Калемегдан изблиза" (2008) за који је рекла да је "сам себе написао", затим је дошла " Кругом двојке" (2010) чије писање је такође текло глатко, иако се постарала да помно сакупи занимљиве ликове и анегдоте на радост и забаву читалаца возећи се том градском линијом која је некако остала гранична за најстрожи центар Београда.

Са причама о Ади је, како је признала, имала доста муке јер никако није могла да се определи како би је најбоље овековечила док није добила практични савет да напише "своју" Аду, а то је за њу била "Ада кроз шетње".

Није пропустила да помене колегиницу по образовањну Светлану Стојановић, што значи још једног дипломца "светске", како се на Филолошком факултету звало то најелитније одељење, јер од ње је добила потврду да је за писање о Ади нашла прави кључ.

То је била она потребна подршка да књигу доврши, а ту је био и МИхајловић спреман да сјајним колор илустрацијама допуни приче визуелно компатибилним призорима, који су пођеднако сетни, меланхолични као и текстови Крајчевићеве и како је приметила у правом есеју посвећеном овом делу, који је написала, још једна "са светске" проф др Биљана Дојчиновић.

О овом несвакидашњем литерарном подухвату у коме има и веома луцидних опсервација, које су својствене само пасионираним шетачима и човекољупцима, и забавних анегдота, још необничнијих ликова, романтичних описа наизглед свакодневних призора, говорили су још и Александра Грубор и Борислав Бата Љубишић, пријатељи ауторке, али и врсни књижевни и ликовни критичари јер ова књига је литерарно-ликовни омаж Ади која јос увек, на појединим местима, и то ван сезоне, постаје оно магично место о чијој је лепоти, тајновитости, исплела свој минуциозни вез Споменка Крајчевић.