СРБИН У ЛИБИЈИ ОТЕТ ГРЕШКОМ? Киднапери га пустили кад су схватили да није НЕМАЦ?
Мирослав Томић (36) из Брасине код Малог Зворника грешком је отет у суботу на југоистоку Либије!
Отмичари су га пустили чим су схватили да је он Србин, а не немачки инжењер за ког су хтели да траже милионски откуп!
Томић је, наиме, запослен као варилац и шеф пројекта у немачкој фирми „Фероштал“, која га је ангажовала да ради на бушотинама широм Либије. У суботу док је обилазио нафтне бушотине на југоистоку земље, либијска банда је зауставила његов аутомобил на путу Сарир-Месла, 120 километара од границе са Египтом. Изведен је из аута и одведен у непознатом правцу.
„Фероштал“ је одмах обавестио све војне и безбедносне органе у Либији, као и немачку амбасаду и Томићеву породицу.
Пошто у овом делу Либије нема ратних дејстава и нема џихадиста из ИС, очекивало се да је Томић отет због откупа.
Избацили га на путу
Међутим, отмичари у наредна два дана нису контактирали ни породицу ни „Фероштал, а онда је јуче стигла вест да је Томић ослобођен убрзо по отмици.
Извори из МУП, упућен у овај случај, каже да је Томић особођен практично зато што је Србин.
Пхото оф Мирослав Томиц #Serbia'н (#Srbija) worker абдуцтед ин #Libya by лоцал гунмен Хе worked фор Феростал company pic.twitter.com/F47CRMGuvM— Глобал Дефенце (@WoDSerbia) Април 26, 2016
- Отмичари су се понадали да су отели неког немачког руководиоца, надајући се да ће моћи да изнуде огроман откуп.
Међутим, кад су испитали и идентификовали Томића, схватили су да од пара нема ништа и пустили га.
Још нису познати детаљи, али према првим информацијама, буквално су га избацили на путу и оставили да се снађе до пребивалишта у Либији – објашњава извор.
Породица
Мирослав је, иначе ожењен Јеленом (35) и има два малолетна сина Страхињу и Филипа. Његова породица у Брасини јуче није могла да сакрије сузе радоснице кад су чули радосну вест.
У Либији радио 15 година
Мирослав Томић је последњих 15 година радио у Либији. Прво је са зетом Славком Петковићем отишао у ову земљу, преко једне фирме из Београда, а касније је радио за Немачку компанију „Фероштал“ која се бави одржавањем нафтних цеви и постројења. У тој екипи био је једини Србин.
Осећао се безбедно, упркос упозорењу Владе Србије да сви наши држављани напусте Либију због ратних дејстава и учесталих отмица. Према незваничним информацијама, Томић је изабрао да ради у Либији јер је добио гаранције да ће бити безбедан, тим пре што постоји обезбеђење око нафтних поља, а у овом делу земље у последњих пет година није било већих ратних дејстава.
Мирослављеви таст Воја и ташта Слободанка кажу да је Јелена у Београду сазнала да је њен муж ослобођен.
- Сад смо се чули са њом. И она плаче од среће! То ми је најдража вест коју сам могао чути – прича Војо кроз сузе.
Он додаје да су преживели агонију откад су чули да је Мирослав отет.
- Јелена ми је то рекла... Никад нећу заборавити тај тренутак... Стоји на киши плаче... Нешто раније, мој унук Страхиња отишао је на екскурзију. Кад сам је видео уплакану помислио сам у тренутку да се, далеко било, нешто њему догодило – прича Војо док још дрхти од узбуђења.
Слободанка каже да је млађи унук Филип био код куће кад су чули за отмицу.
- И он је брзо схватио да нешто није у реду... Рекао ми је: „Бако, нешто се страшно догодило мом тати...“ У тренутку нисам знала шта да кажем, тешила сам га речима: „Фићо, биће све у реду, вратиће се тата“. И ево, даде Бог, па и би све у реду – прича Слободанка.
И комсијама лакнуло
И код првих комшија вест о ослобађању дочекана је јуче са олакшањем.
- Добро је да су то јавили... Али ја још не могу да верујем... И нећу до краја веровати све док Мирослава не видим овде, у његовом дворишту, са његовом женом и децом. Мирослав је био овде пре петнаестак дана... Последње две године често је ишао у Либију, враћао се. Пре овог задњег одласка у Либију био је дуже време код куће – каже комшија.
Мештани Брасине имају само речи хвале за Мирослава.
- То је човек који је свој живот до краја посветио породици, деци. У Либију је отишао да би могао да им обезбеди нормалан живот. А и кад је овде био никад Мирослава нисам видела доконог. Радио је, стварао, скућио се – прича мештанка Брасине.
