Свети Сава - највреднија креација Стефана Немање

За Војислављевиће у Дукљи, те Вукановиће у Рашкој се такође сматра да су или блиски, или далеки рођаци прве династије која је Србе довела на Балкан. Тако је и са Немањићима. Сматра се да је Завида, Немањин отац, био сродник Вукановића. 

После победе над братом и великим жупаном Тихомиром, Немања је преузео власт негде између 1166. и 1168. Десет до петнаест година касније, између 1169. и 1174, добио је трећег сина, Растка, сина који ће се испоставити као његово највеће дело и једног од најбитнијих елемената јаких темеља Србије, на којима ће се градити најмоћнија грађевина средњовековне српске историје.

Замонашење

Негде након што је напунио 14 година, што је за дечаке тада било зрело доба (пунолетство), Растко је од оца на управу добио Хум (данашњу Херцеговину), како би се изучио занату управљања. Међутим, две година касније долази до промене. Иако црквени записи говоре о Растковом бекству на Свету гору, противно очевој вољи, истина је другачија. Управо је Немања био тај ко је одлучио да Растко узме "монашку ризу", да отпутује на Атос.

По први пут је неко у Србији схватио да од Византије неће моћи да извуче највише по земљу само ратом и сукобом са Ромејским царством, већ и сарадњом, дипломатијом, мудрошћу и, најважније, упознавањем Византије изнутра. Сада већ под именом Сава, Немањин принц је провео седам година на Светој гори, упознавши до танчина организацију цркве и монаштва, али и политичке прилике у Царству. Након што му се придружио отац Немања који се повукао са престола, Сава са њим одлази код цара Алексија Трећег да тражи дозволу за оснивање српског манастира на Светој гори.

Цар је допустио градњу и на месту опустелог Хеландериона подигнут је 1198. српски Хиландар, који је постао један од центара српског монаштва, али и клица из којег ће изнићи самостална српска црква.

Повратак у Србију: Измирење браће и помоћ брату Стефану у новим околностима

Тринаестог фебруара 1199. умро је Стефан Немања. Његов нестанак био је последња кочница која је првог му сина Вукана држала у трпељивости и започео је грађански рат. Вукан је сматрао да он треба да буде велики жупан, а не брат му Стефан, којег је Немања одабрао за наследника јер је био брачно повезан са Византијом, најјачом земљом у региону.

Вишегодишњи грађански рат је опустео Србију, завладала је глад, а Стефан је, после двогодишњег изгона, успео да се помоћу Бугара врати на власт. Да прекине даље размирице, у Србију је дошао Сава и донео очеве мошти, како би измирио браћу.

Уследио је период припреме за борбу за самосталну српску цркву. Сава је за боравиште узео манастир Студеницу, за који је написао типик (правилник), прераду онога који је написао за Хиландар. Његов се црквени рад суштински сводио на посрбљење свештенства јер је тада Србија била покривена трима епископијама (Рашком, Липљанском и Призренском) које су водили Грци и потпадала је под такође грчку Охридску архиепископију. 

У међувремену, Византија је пала. Цариград је оскрнављен, а на развалинама православне Ромејске империје настале су многе државе обе хришћанске провенијенције: католичка Солунска краљевина, Војводство Атина, Војводство Ахаја, те православне Никејско царство, Трапезунтско царство и епирска област (касније Епирска деспотовина).

Нове околности су Србију приморале да се поново прилагођава. Велики жупан Стефан се развео од византијске принцезе јер од Византије није било користи.

Међутим, то Србију није спасло невоља. Нови бугарски цар удружио се са Латинским царством против Србије 1214, док је следеће године коалицији пришао и епирски деспот. Оба пута Сава је интервенисао и оба пута су важни играчи непријатељске коалиције погинули, а Србија одахнула.

Одмах након тога, Стефан се поново оженио. Супруга је била Ана Дандоло, унука дужда Енрика који је био сива еминенција освајања Цариграда. Сврха овог брака је била да се добије круна из Рима. И заиста, Србија је од папе Хонорија Трећег добила краљевску круну и својеврсно међународно признање, као и успон у номенклатури држава. Сава је, да би политички успон испратио и црквени, али и како би очувао баланс између истока и запада, отишао у Никеју код цара и васељенског патријарха (који су се сматрали настављачима Византије) са посебном мисијом.

Осамостаљење цркве и ширење хришћанства и законодавства

У њој је и успео и 1219. Србија је добила самосталну цркву са рангом архиепископије. Сава је постао први старешина нове цркве упркос изричитом правилу да за то место може бити рукоположен неко ко је био епископ, а што Сава није био. 

Поред три постојеће, Сава је основао још осам епископија: Хумску, Зетску, Дабарску, Будимљанску, Моравичку, Хвостанску, Топличку и последњу Жичку, у којој је било седиште.

Сава је такође саставио први српски писани законик којим је словенско обичајно право замењено римским. Законоправило илити Номоканон био је мешавина црквених и грађанских одредби које неки сматрају првим уставом Србије (мада је законик пригоднија квалификација). 

Тако је Србија захваљујући Савином и Стефановом раду ушла у римски свет добијањем круне из Рима и законика из Византије, али се такође и осамосталила. Политички се еманциповала добијањем владарског венца од папе, док се верска посебност и бекство од прејаког утицаја оба верска средишта (православног и католичког) издефинисала аутокефалном црквом у којој су искључиво домаћи клерици могли да бирају свог старешину.

Последње године и боравак у Светој земљи

Након смрт брата Стефана, Сава је у земљи остао још неко време. Када је властела збацила краља Радослава и довела Владислава, Сава га је крунисао, а затим препустио управљање цркве свом ученику Арсенију Сремцу. 

Краљ Владислав је био зет бугарског цара Асена Другог, па се последње године Савиног живота повезују баш са владаром бугарске, тада најмоћније земље на Балкану. Наиме, Асен је хтео да издејствује признање бугарског патријарха као самосталног, што је Никеја (у којој је био васељенски патријарх) одбијала. Сада већ бивши први српски архиепискош је могао да му помогне јер је био познати, признат и поштован међу верским старешинама православља.

Сава је по други пут отишао на далеки пут у Свету земљу, овај пут посетивши сва четири водећа патријарха (александријског, јерусалимског, антиохијског и васељенског). На повртатку са пута отишао је у Бугарску, у Велико Трново и тамо преминуо 14. јануара (27. по грегоријанском) 1236. године.

Испрва Бугари нису дали да се његово тело пренесе у Србију јер је био веома позната личност. Приде, његов сестрић, а Асенов зет Владислав није имао ауторитета да подупре захтев за пренос.

Међутим, пошто је саградио манастир Милешеву, Владислав је успео да добије дозволу од Бугара и пренесе Савине мошти. Иако су Турци, по веровању, мошти спалили 1594, црква тврди, а народ верује, да је сачувана лева рука. Она је вековима била чувана у Манастиру свете тројице код Пљеваља, али ју је владика Филарет пренео у Милешеву. Руци недостаје мали прст, а Бугари из Трнова који су  долазили да руку целивају су казали да је Асен, по легедни, тражио да у Трнову остане барем прст, када је већ пристао да се мошти пренесу у Србију.

Сутра у Србији Данас: Сава Немањић: Први српски тајни агент