Знала сам да ме муж вара. Никада му нисам рекла

Милован и ја смо школски пример заљубљеног пара из детињства. Упознали смо се у другој години средње школе и од тада се нисмо раздвајали. Врло млади смо се венчали и основали породицу. Прво од троје деце смо добили када смо имали 18 година.

Држали смо киоск и радили смо буквално по цео дан, док се посао полако развијао. Ускоро смо у нашем месту имали два, па после и три локала. Стекли смо довољно да купимо кућу. Са децом смо летовали у иностранству.

И он и ја смо из сиромашне породице и понекад ми се чинило да живим у бајци. Имали смо све што нам је потребно и више од тога.

Све се променило када сам примила тај позив. Чула сам плачан женски глас.

- Николија? - једва је проговорила моје име - Ја сам у љубавној вези са твојим Милованом. Нисам знала да има жену и децу. Раскинула сам чим сам сазнала. Опрости ми. Мислим да имаш право да знаш.

Слушалица само што ми није испала из руке. Размишљала сам шта да радим, мозак ми је био у хаосу. Једва сам задржавала сузе. Онда сам рекла:

- Учини ми само једну ствар. Немој да кажеш Миловану да си ме звала.

Спустила сам слушалицу и више се нисмо чуле после тога.

Била сам скрхана због његове прељубе, бесна и разочарана. Али, када сам стављала децу у кревет, мислила сам и  последицама. Када бих се суочила са Милованом, морала бих да напустим свој дом, децу и да одем на улицу, без пребијене паре и сломљеног срца. А тек оно после - бракоразводна парница која траје годинама, мучење око старатељства над децом и расподелом имовине.

Нисам материјалиста, али искрено, нисам била спремна да напустим све што сам стицала годинама. Схватила сам да ћу изгубити све, а не само тог прељубника од супруга.

Мој пријатељ адвокат ме је посаветовао и одлучила сам да останем - највише због деце и да бих сачувала живот који сам и заслужила и у којем сам уживала.

Милован никада није чуо ниједну реч о оном позиву. Не знам да ли се њихова веза можда ипак наставила, или је стварно прекнута, као што је рекла његова љубавница. Не знам ни да ли ме варао после тога, али сам постала опрезнија и приметила сам да највероватније јесте.

После тога сам била прилично резервисана према њему. Нисам чак имала ни потребу за сексом.

Ипак, сваки пут када помислим да је прошло две деценије од тог догађаја, увек се подсетим да је то одлука која сам сама донела. То је живот који сам изабрала. Немам верног мужа, али имам више него што сам икада тражила. И срећна сам због тога.