Био је задужен за културно буђење Србије, гледамо га у серији "Нобеловац", а мало ко зна какву тешку судбину крије овај трагични лик

Серија “Нобеловац” која прати живот и дело Иве Андрића добра је прилика да се подсетимо и неких другох књижевних великана који су, на овај или онај начин, дошли у контакт са славним писцем или прошли кроз његов живот.

Један од тих, заборављених уметника, свакако је песник Марко Врањешевић.

За Марка Врањешевића највећи број људи данас вероватно није чуо, иако је реч о једном од најрадовитијих српских лиричара првих деценија 20. века. Завршио је Филозофски факултет у Београду и био професор српског језика и књижевности у више градова у Србији.

Још пре рата Врањешевић је објављивао поезију у неколико часописа и био је и секретар српског ПЕН клуба. Око 1940. је припремио и своју прву збирку песама, али су ратна збивања одложила њено објављивање и “Велика смјена” излази тек 1948.

После ослобођења Врањешевић је био укључен у обнову културног живота земље - иницирао је оснивање Удружења Књижевника Србије и председавао оснивачком скупштином (као што смо и видели у серији).

Све се променило након резолуције Информбироа и сукоба Стаљина и Тита 1948. “Чистка неподобних” захватила је све сфере југословенског друштва, па је тако стигла и до књижевника. Марко Врањешевић “пао је” као жртва тих турбулентних дана.

У мају 1949. оптужен је као симпатизер Совјета и Стаљина и ухапшен. Врло брзо након тога колеге су га се одрекле искључивши га из Удружења књижевника које је и сам основао. Казна је била предвидива - песник је одведен на Голи оток где је провео две мучне године пуне тортуре и понижавања.

Кажу да Врањешевић ни у једном тренутку није признао кривицу. Вероватно зато што она није ни постојала. Није се, као многи тамо, покајао и самокритиковао. Није, како се у то време говорио, ревидирао своје ставове.

После две године тамновања доживео је нервни слом након чега је пребачен у Београд, на неуропсихијатријску клинику и после неког времена пуштен кући.

Врањешевић се од тамновања никада није опоравио - ни физички ни психички. Ипак је смогао снаге да током 1955. и 1956. напише аутобиографски роман “Сенка Голог отока” - највероватније прво писано сведочанство, а сасвим сигурно први роман о том страшном месту.

“Отопљавање односа” и нормализацију друштва пратио је и повратак интересовања за поезију Марка Врањешевића. Збирке “Олујна земља” и “Чујем војску” објављене су током шездесетих, а “Трње и ловор” 1974. године. Нажалост, било је касно…

Марко Врањешевић извршио је самоубиство скоком са зграде у којој је живео у Београду 1974. године. Кажу, новине су о томе пренеле само штуру вест - у тој и тој улици, нађен је леш непознатог мушкарца.

Роман “Сенка Голог отока” објављен је тек у 21. веку, заслугом Марковог унука Игора.