ЧИТАОЧЕ, ДОБАР ТИ ДАН! Моје име је М. Н.

Спокој.

Постоје две ствари које о себи засигурно знам. Био сам нормалан дечак, и даље тврдим многима да јесам. Нисам правио никакав велики лом. И био сам спокојан дечак, и даље тврдим себи да јесам.

Онда се деси да порастеш и схватиш да има даље од твоје улице, схватиш да има дубље од твоје сузе, и трудиш се да разумеш све то. Често не разумеш, али се и даље трудиш, свим снагама, без обзира на то што ти понекад људи говоре или ураде супротно од тога.

Разумеш да постоји спокој у теби и да је твоја вечна дужност да га штитиш и да, ако можеш, научиш друге како да врате свој спокој и да га овај пут не губе већ да га цене и чувају. Живот је позориште у том смислу да сви имамо улоге, неке играмо неко време, неке читав живот. Он је и филм у смислу где постоје експлозије, само што су невидљиве свима осим нама јер се дешавају у нама. Живот је све што можеш да замислиш. А у животу је најважнији унутрашњи мир.

Имам доброг комшију, пријатељи смо још од детињства, он ми је једном приликом рекао: „Волео бих да сам смирен као ти. Да имам тај спокој.“ Никада нећу заборавити тон његовог гласа и поштовање које сам осетио према њему. Он је старији од мене, а старији се поштују, и чињеница да ми је неко старији од мене рекао да се диви начину на који сам смирен ме је учинило да се ја осетим почаствованим и да по први пут схватим да ако си спокојан човек ти имаш одговорност према људима око себе да им на неки начин помогнеш да схвате да и они могу бити спокојни јер ако нисмо спокојни, ако нисмо у јединству са самим собом, шта смо?

М. Н. (#sanjarsameseca, #bananesuzdrave)