Била је забрањено воће: Иво Андрић био је годинама заљубљен у ову даму, а романсу су започели на несвакидашњи начин

   Иако историчари нису забележили кад су се и како Иво Андрић и Милица Бабић упознали, верује се да се то догодило пре него што је Андрић, тада амбасадор у Берлину, ангажовао њеног супруга Ненада за рад у Амбасади.

   Како је легендарни писац у том тренутку био самац, управо је лепа костимографкиња и универзитетска професорка Милица била домаћица на пријемима које је писац приређивао.

   Било је познато да су Јовановићева супруга и Иво Андрић били блиски пријатељи од 1939. године све до смрти њеног супруга, угледног дипломате, 1957. године. Сачувана су и даље писма која је писац слао брачном пару ― започињао их је речима "Драги пријатељи", а завршавао потписом "Мандарин", јер су га Ненад и Милица годинама тако звали. Има ту и оних упућених само Милици, потписаних речима "Твој Мандарин, који те нежно грли".

   Милица Бабић рођена је 1909. године у Босанском Шамцу, а у Београд је стигла 1931. године. У то време радила је као "сликар костима", тј. костимограф Народног позоришта. Важила је за веома успешну и угледну жену у овој сфери и сарађивала с Јованом Бијелићем, Станиславом Беложанским, Владимиром Загородњаком и Владимиром Жедринским. Након тога постављена је за предавача на предмету Историја костима и перике, у тек основаној Глумачкој школи Народног позоришта. Управо се у том периоду удала за Ненада Јовановића, али није желела само да прати свог супруга. Како је навикла да буде независна, она је и током њиховог живота у Немачкој радила као модни дописник дневног листа Политика.

   Управо се тамо родила љубав...

    - Све је почело у предвечерје рата, када су Иво и Ненад Јовановић преузели дипломатску дужност у Берлину. Старом и усамљеном момку, амбасадору Андрићу, све је више пријало друштво Јовановића, заправо Милице, па је пријатељство временом прешло у грешну љубав - написала је једном приликом Зорица Јанковић, историчарка и кустос Историјског музеја Србије.

   Када је Ненад Јовановић преминуо, они су признали свима своја осећања - Иво више није могао или желео да крије своју љубав од света. Већ наредне године, Милица и он су се венчали и свима је било јасно: Милица Бабић била је "Јелена, жена које нема".

   И даље сви памте призор Иве Андрића на додели Нобелове награде 1961. године, када се најцењенији југословенски писац на церемонији доделе појавио у фраку, руку под руку с љубављу свог живота у плавој хаљини, с великом црном машном у коси. Краљ Густав ВИ уручио му је Нобелову награду, док је свирала севдалинка "Кад ја пођох на Бембашу", а Милица је аплаудирала. У том тренутку, они су били у браку тек три године.

   Иако је сама љубав трајала деценијама, њихов брак био је, испоставило се, кратког даха - десет година након што су се једно другом заветовали на вечну љубав, Милица Бабић је преминула. Имала је тек 58. година и сахрањена је у београдској Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, баш као и Иво, који је свет напустио седам година касније.