Како је покојни Синиша Павић постао писац који осваја свет? Животна исповест од које би могао да се сними филм

Сценариста Синиша Павић преминуо је у 92. години у свом дому у Власотинцу.

Не постоји особа у овој земљи која није одгледала бар једну епизоду неке његове серије. А има их много и све су популарне. Захваљујући писању створио је себи бољи живот, он и супруга Љиљана, која је његово породично благо, срећни су људи, а док је, пре популарности, радио као судија, није сањао да буде капетан на белу лађу, већ писац. И то му се остварило. Његову исповест за Курир преносимо у целости.

Оно што сам понео из Сиња јесу успомене, оне које се стекну у детињству и више не заборављају, пре свега мириси... Мирис мајчине кухиње, далматинске буре, винограда, конобе у којој се муља грожђе. И слике: врх Динаре, под снегом, који сам једног јутра видео са прозора своје собе, чамац на реци Цетини, који се љуљао на води па ме је било страх да уђем у њега. Излети у Сињско поље.

Све је то нестало онога дана кад смо прешли у Београд. Ја сам се Београду врло брзо прилагодио. Све ме ја фасцинирало. Највише светлеће рекламе. Посебно један мајмун-лутка у излогу код "Лондона" окружен чоколадама, који ми је кроз стакло неуморно климао главом. Одлука мог оца да оде из Сиња у Београд била је врло храбра, на ивици авантуризма. Кренути са женом и двоје мале деце, од девет и пет и по година, а да га у Београду не чека ни стан, ни запослење, у потпуну неизвесност, могао је само човек велике моралне снаге и огромног самопоуздања. Првих неколико месеци становали смо код две мамине сестре, у сутерену, а оне су имале стан од само две собе.

Нових станова било је свуда. Много се градило. Могло се бирати. Све је мирисало на дрво, на малтер, на нов паркет. Мајстори који су радили били су сјајни. Станови, чак и они мали, рађени су са гипсаним радовима, имали храстов паркет. Срећом, станарине су за нас биле веома високе, па је од једног таквог стана, у Далматинској улици, отац морао да одустане. Срећом, јер је априла 1941. ту кућу погодила бомба и на њеном месту остала је само огромна рупа пуна воде. Ми смо се уселили у скромнији стан, у партеру Цвијићеве 97. Око те зграде пало је шест бомби, једна и на суседну, али на њу ниједна. Становао сам у њој следеће 22 године.

Међутим, отац није могао да добије посао у Београду, уштеђени новац и онај од радње продате у Сињу потрошио се и дошли смо на ивицу беде. Једне вечери седели смо у мраку, вероватно су нам искључили струју, и чуо сам кад је отац рекао мојој мајци: "Не знам шта ћемо сутра." Не знам шта је било сутра, или можда прекосутра, али кроз неколико дана он је добио посао у згради данашњег Музеја града Београда. Тада је то била Хипотекарна банка. Водио је ресторан за запослене, у коме је био закупац, шеф, кувар, посластичар, набављач и конобар, и уз помоћ моје мајке вратио дугове, обукао децу, па је куповина сањаног бицикла за мог брата и тротинета за мене постала сасвим извесна. А онда је дошао рат. И четири нове године без посла, без зараде, без огрева зими, без довољно хране за децу. Била је то велика животна авантура.

Али много година касније, рекао нам је пушећи своју неизбежну лулу: "Живот је борба." Рекао је то мирно. Он који у животу није имао један спокојан дан, а сваки нови дочекивао ведар и пун оптимизма.

Мајка ми је била изузетно лепа жена. Отац ју је угледао док је излазила из аутобуса. Са старијом сестром дошла је из Ливна, где су они живели, послом у Сплит. Одмах јој је пришао да се упозна. Јелена је тад имала 18 година, он 36. Била је то љубав на први поглед. Три пута је ишао у Ливно да је проси. Упркос великој разлици у годинама, био је то изузетан брак. И права, дубока љубав. Он, прави расни далматински момак, после венчања није погледао ниједну другу жену, а кад је умрла, исплакао се на тераси, сам. Дуго су текле сузе, једине које је икад пустио у животу. И више се није женио. Јелена је била једна и једина.

Почео сам да пишем у гимназији. Имам двадесетак свезака дневника које сам писао, почев од шестог разреда. Пре тога, на прузи Кучево-Бродице, добио сам задатак да напишем "Козерију" за логорску ватру. Више се и не сећам шта сам написао. Али су ми сви честитали. А новинар Михаило Симић рече некоме: "Овај ће да буде писац." То ми се допало. Да будем писац. Дотад су мислили да ћу бити сликар. Добро сам цртао, и у школи цртао за оне који би иначе добили слабу оцену. Али шта ће превагнути, прелама се у пубертету.

Уписао сам права јер се нешто морало уписати. Писао сам сваког дана по две-три стране и некако рашчистио са собом да ћу то радити целог живота. И све до јануара нисам ниједном отишао на факултет. У децембру изађу сабрана дела Мопасана. Дамир купи свих дванаест књига и ја сваког дана прочитам по једну. У јануару он ми каже: "Ти ништа не учиш. Какав ћеш студент да будеш?" "Знаш, шта", одговорим, "нисам ја за правника. Не привлачи ме. Него ћу до лета да обновим математику, за пријемни, па ћу на јесен да упишем технику." "У реду", прихвати он, "али немој да изгубиш још шест месеци. Дај ти прву годину права, а после, ако се опет предомислиш, иди на технику." Помислих, а што не бих имао и два факултета. И дам у јуну свих шест испита са прве године. И наравно, предомислим се. Радио сам као приправник у републичком министарству просвете, и пунио се негативном енергијом. Министар је био Здравко Вуковић, касније генерални директор телевизије. Сретне ме једном на излазу из зграде и упита: "Чујем да хоћеш у суд на праксу?" "Па", рекох, "ваша је законска обавеза да ме пошаљете." "Каква законска обавеза?!" "Ја сам приправник", објасним, "имам права на шест месеци обуке у суду." "Па ти ћеш", каже, "да останеш тамо." "Ако ме буду хтели, хоћу." "А шта ми имамо од тога?" "Има држава", одговорим. "Ја нисам ваш. Треба да идем тамо где сам држави најпотребнији." Расправа с министром, насред Теразија. И пошаље ме у суд.

Девет година касније, кад је емитована серија "Дипломци", сретнемо се опет тако, на капији. Он излази из телевизије, ја улазим. Већ је био генерални директор, а Бубулеја направио еуфорију у јавности. Он ме загрли и пољуби.

Председник суда где сам био приправник, Сава Мандић, 33 године, само пет више од мене, а већ један од најбољих кривичара у Србији. Комуниста сто један одсто! Од оних за које се говорило "прави". И задрт, што се говорило за сваког ко је држао до принципа. И мало крут, јер су све судије биле старије од њега, па да би се знало ко је најстарији. И пун планова да од суда направи модерну и динамичну установу.

На једном од стручних састанака, реферишем један предмет, и закључим да је Врховни суд погрешио. Образложим и зашто. Он ме пажљиво гледа, види ме први пут, дотле је био на годишњем одмору. Кад сам завршио, каже: "Браво, приправниче!" После састанка упита секретара суда: "Ко је овај?" И онда је читао пресуде које сам писао за судије. Трудио сам се да образложење не буде сувопарно, да буде занимљиво, али и јасно, па и ономе ко је спор изгубио. Биле су то за судску праксу мало необичне пресуде.

Сутра у десет

Прође шест месеци и буде последњи дан, а он уђе моју канцеларију: "Јеси ли поднео молбу да пређеш овамо?" "Нисам." "Поднеси." "А министарство?" "Дај отказ." Тако. После месец дана каже ми секретар суда: "Нешто овде није у реду. Стигла плата, али твоје нема. И нема решења да си постављен." Оде код председника и обавести га. Сава, док је секретар још био ту, позове телефоном министра правосуђа Спасоја Ђоковића. Тада су и приправнике у судовима постављали министри. "Шта је са оним Павићем?", упита га. "Ми смо се договорили да он од првог буде у овом суду." Министар одговори да су на то место поставили неког другог. Тако да су слободна места попуњена. А онда Сава каже министру: "Сутра у десет сати пре подне, ако решење за њега не буде на мом столу, имате ви на свом столу моју оставку!" Затвори телефон и поред забезекнутог секретара оде кући. Сутра је дошао тачно у десет и решење га је чекало на столу.

Да данас имамо двадесетак таквих председника у судовима, правосуђе би нам било добро. То није ствар идеологије, већ морала, етике и - пре свега - карактера. Поред Саве Мандића, уверио сам се касније, нико није могао да буде изабран за судију ако га он није оценио као поштеног човека, доброг радника и врсног стручњака. Могао је бити у партији сто година. И касније, кад сам предложен за судију, он се, на заседању Скупштине општине Савски венац, јављајући се за реч, изборио да будем изабран ја. Било нас је 72 кандидата за то једно место.

Вишња на Ташмајдану

"Вишња" је штампана 1966. И три године стајала је по уредничким фиокама. Писао сам је дуго, дотеривао, преправљао, у време кад сам се, условно речено, растајао са једним периодом живота. Тај роман је био одјек младости, гимназијских дана безбрижности и ведрине која одлази с неким годинама. Била је то књига о мојој генерацији. Како смо се заљубљивали и разочаравали и много маштали. Рецензент ми је био Васко Попа, уредник у "Нолиту". Позвао ме и рекао: "Ноћас смо је прочитали, Милош Стамболић и ја. Имам само један савет. Увек пишите овако. Види се да је ово рукопис изашао из ваше руке, без икаквог 'изма'. Останите му верни." Обећао сам.

Књига потпуно анонимног аутора, без почетничких рапавости, била је велико изненађење. Одмах је постала бестселер. За годину дана преведена је на чешки, пољски, румунски и бугарски језик. У Чешкој сам са Љиљом био гост издавача. Дочекали су нас као да је дошао Иво Андрић. Добили смо "татру" и возача, обишли све замкове, Карлове Вари, Праг и ресторане, и потрошили за петнаест дана огроман хонорар, до последње круне. То је била књига која ми је одједном отворила сва врата. И после ње све је било лакше. И да није тако било, ја бих писао. Кад пишем, осећам се боље. Дуго сам оклевао да то понудим издавачу. Читали су моји другови. Душан Микља, са којим сам се у младости дружио, прочитао је "Вишњу" у рукопису и рекао ми: "Ти не треба да радиш ништа друго. Само да пишеш." И тек онда сам текст однео у "Нолит".

Љиљана

На неки посредан начин тај роман ме је довео и до Љиљане. Она је књигу прочитала у студентском дому, и тако ме упознала пре него ја њу. Кад сам је први пут срео, био сам у врло јадном стању. Три месеца пре тога умро ми је отац, мој најјачи емотивни ослонац у животу. Осећао сам се бескрајно сам и опустошен. Као делфин насукан на обалу, неспособан да се врати у воду ако не наиђе плима да га повуче. Али наишла је она. Ушла је у судницу као приправник код неког адвоката, да заступа шофера Владу. Влада је био возач "Ласте", најбољи, са 300.000 пређених километара, без квара, али са језичином због које је стално кажњаван, три пута узастопно последњом опоменом, и коначно искључен. Тај човек који нас је довео у везу одмах ми је био симпатичан. Упитам га зашто је за правника рекао да је гњида. "Па, морам", каже, "кад јесте гњида. Добио је шест месеци плаћеног одсуства да положи правосудни испит и није га положио, него је шест месеци дувао у свиралу." "И шта мислиш?", упитам га, "како се осећа човек кад га тако вређаш?" "Боли га уво", одговори он. "Седи овде и слуша мртав ладан." И покаже на заступника "Ласте". После је, излазећи из суднице, рекао Љиљи: "Добићемо спор. Видео сам како вас судија гледа."

Завршну расправу закажем пред крај радног времена, и пошто смо "случајно" заједно излазили из зграде, позовем је на кафу код "Малог Париза". На тој кафи никако да договоримо следећи сусрет. Она је гледала у неки нотес, па је испало да не може ни сутра ни у четвртак, а онда сам ја фолирао да не могу у петак, а у суботу је она ишла на пут, и тако даље, врло слично сусрету Шурде и Весне у "Врућем ветру". Ипак смо се некако усагласили.

Велика снага воље

Љиљана је била и лепа и изузетно згодна девојка. На такси станици возачи су трубили за њом. Али се ускоро показало да у њој има и оног нечег што сам мислио да више нећу наћи. Најпре се показало да не уме да лаже. И кад би покушала, брзо је одустајала. Није јој ишло. Онда сам открио да се иза њене рањивости крије велика снага воље, да ће и велику љубав преболети ако није обострана. И, оно што је код ње било видљиво већ после неколико сусрета: велика доброта. У сплету врло противуречних особина, између осећања части и јаког ега, с једне, и склоности алтруизму и бриге о туђим невољама, с друге стране, увек би преовладала жеља да неком помогне. О томе је код ње одлучивао карактер више него женска слабост и лака суза.

Касније, у Власотинцу, њена мајка Олга, са којом се у мој живот вратило много оне доброте и спокојне разборитости које су отишле са мојом мајком, и чији је карактер наследила, испричала ми је причу о старом, усамљеном и непокретном човеку коме је сређивала и чистила собу. Још је била девојчица и, на путу до школе, обавила би то.

Мој добри пријатељ Педа, коме нико није ваљао, па ни ја, рекао ми је: "Ако се не ожениш Љиљом, обична си будала." Била је то најважнија и најбоља одлука у мом животу.

Љиљана је најзаслужнија, или највише крива, што сам почео да пишем за телевизију. Мислио сам да ћу писати искључиво књиге.

Телевизија је једно време изгледала као пука атракција. Људи су се окупљали око телевизора у месним заједницама као око логорске ватре. Видим их, седе као у биоскопу, поређали столице, сви чекају да се макне онај круг са екрана и почне програм. Питам, шта се даје. Нека немачка драма, кажу ми. Без превода. Седе и гледају. Десетак година је прошло, телевизија је већ производила обилан и играни програм, али ту није било темељног рада, што би привукло човека који се озбиљно бави писањем.

Одмах по штампању "Вишње" Љуба Радичевић ми је предложио да од романа направимо серију. Одбио сам. Али Љиља је мислила друкчије: "То је медиј са којим ћемо ми живети. Ту можеш да помераш ствари. То је отворено поље. А са књигама, видиш и сам. Један уредник штампа другоме у свом предузећу, а онда му се овај реваншира у другом. Па се онда прави серкл око награде, и награда продаје књигу. Интересне групе су премрежиле тај простор. Неће се више питати Васко Попа. На телевизију кад изађеш, нико те не може зауставити ако си добар."

Напишем "Дипломце" и остваре се моја најцрња предвиђања. Аца Ђорђевић, коме је текст понуђен, тражио је три месеца припрема. Али Слободан Новаковић, уредник који је био одушевљен текстом, пусти га одмах у продукцију, а режију повери Небојши Комадини, човеку театра, а не телевизије, и стави га у немогуће услове: за два дана да сними епизоду од 60 минута. И тако, педесет посто вредности текста у реализацији је изгубљено. И данас кад их гледам, видим да је то урађено испод оног што сматрам добрим стандардом. Серија је, свеједно, постигла велики успех, а Бубулеја постао национални јунак. Али ја сам био врло незадовољан. И на ивици одлуке да више не радим за телевизију. Наишле су године када су ме звали да помогнем другима: "Позориште у кући", "Отписани", "Образ уз образ", "Салаш у Малом Риту". И тако све док није дошло до сарадње са Савом Мрмком.

Сарадња с њим била је пресудна. Редитељску школу учио је на BBC а и иначе је у себи имао нешто од англосаксонске прецизности, што се овде називало господским држањем. Та прецизност ми је одговарала. И посебно - пуно поштовање текста. Никад ништа није ни покушао да мења. Напротив, глумцима је говорио: "Читајте дидаскалије писца. Оне су индикативне и врло добро упутство за вас." Ако је имао неку примедбу, звао ме је телефоном.

Код њега је све било припремљено до најситнијег детаља - сценографија, кадрови, глумци, њихове пробе, разигравање, знање текста усред ноћи се подразумевало, разговарало се и о лику који глумац треба да креира, да не би дошло до погрешног читања.

И - кад сам погледао прву нашу драму "Човек који је бомбардовао Београд", резултат је био бриљантан. То ме је коначно определило. Може, дакле, и на телевизији да се ради добро. Телевизија није имала бољих редитеља од Саве Мрмка и Аце Ђорђевића. Били су праве телевизијске звезде. Њима бих додао Шотру, али ова двојица више нису живи, па осећам као своју дужност да им на овај начин одам признање. Пре "Врућег ветра" Аца је у "Отписанима" достигао свој редитељски врх. И у погледу кадра, и монтаже, и визуелне атракције, али је дијалог који сам му ја писао на неки начин одлазио у други план. Био је ефектан, али у сенци акције. Тачно по законима жанра.

Он је тим путем пошао и у "Врућем ветру" и одмах сам му рекао да то није добро. Да су сва та снимања из хеликоптера, из птичје перспективе, где се дијалог чује а глумци не виде, већ се види мутна шофершајбна, или кров аутомобила - непотребна и руше стилско јединство текста и смањују глумачку сугестивност. Друга епизода је испала као страно тело. Пошто ме није слушао, написао сам му писмо. Срели смо се у ходнику, био је ту веома поштен, и признао: "У праву си, али требало је раније да ми напишеш." "Ја можда боље пишем него што говорим", одговорио сам, "али ја сам ти све то у суштини рекао, само ти ниси хтео да ме слушаш. Прати, молим те, текст, немој да идеш ван оног што у тексту постоји." После тога, четврта, пета и шеста епизода, то је оно што ја сматрам најбољим у тој серији. Била је то права мера онога како мој текст треба да се снима. Ту је серија запливала у велике воде.Са "Бољим животом" све се променило. Та серија била је прекретница и у мом раду и у начину на који је до тада радила телевизија. Један новинар је на крају написао: "'Бољи живот' је изменио визуру ТВ гледалаца." А на почетку био је само нови уредник Војкан Миленковић, амбициозан до те мере да је изиритирао све на телевизији, и око ње. Позвао ме је, стао пред мене мирно у својој канцеларији, рекао да је као студент гледао "Дипломце" и да жели да напишем серију од 52 епизоде.

"Ти то можеш", рекла ми је и Љиља. А њен отац, који је у Mauthauzenu провео три године, рекао је: "Човек и не зна шта све може да издржи и за шта је све способан." Он се мало нашалио, али мени, откад радим на телевизији, није било теже. Три месеца се емитовао "Бољи живот" а да нико није написао једну добру реч. Оних лоших, па и грозних, било је много. Углавном се расправљало о моја 52 хонорара. Колико ћу зарадити, па пута 52. Колико ћу радити и како, о томе ништа. Неколико најамника тренирало је своју неписменост на "Бољем животу". Никад нисам прочитао толико лоших жеља упућених мени и ономе што радим. Неко се веома потрудио да сруши преамбициозног Војкана Миленковића, преко Градског комитета и неколико новинара, нападајући мегаломански пројекат у који се као у рупу без дна баца новац, иако ни сценарио није довршен. Чак се и он поколебао и после девете епизоде сазвао састанак редакције, на коме сам чуо бојажљив предлог да се серија скрати и заврши на 20 епизода.

Извесно време пре тога перфорирао ми је чир на дуоденуму. Издржао сам то на ногама, али нисам смео да се нервирам. Напустио сам састанак, а излазећи, рекао сам: "Кроз три недеље видећемо се у сасвим другачијем расположењу." После четрнаесте епизоде појавио се први похвалан текст у новинама, са потписом Мирјане Голумбовске. Написано је, укратко: "Људи, па ово је одлично." А после петнаесте вратио се Неша Ристић, тада директор телевизије, из Великог Лаола и саопштио: "Вечерам ја у хотелу и одједном останем сам у сали, нестану и келнери. Сви отишли у салон са телевизором, да гледају 'Бољи живот'." После шеснаесте епизоде исти људи који су ми предлагали да серију завршимо довели су у "Кошутњак" трубаче и певаче а главни иницијатор пуча у редакцији играо је на столу.