Како је виђење Добрице Ћосића о Првом светском рату као српском поразу надјачало науку и здрав разум?

Широм света 11. новембра обележава се дан капитулације Немачке у Првом светском рату, 1918. године, који је познатији као Дан примирја. 

Овај дан се прославља широм света као сећање на крај крвавог и мукотрпног рата и у Србији од 2012. године има статус државног празника. 

Дан примирја се у Србији се обележава уз ношење беџа који је комбинацију Ордена албанске споменице и Наталијине рамонде који носи име по краљици Наталији Обреновић. 

Познат је и као цвет феникс, јер чак и када се потпуно осуши, ако се залије може да оживи, што симболизује уздизање српске државе из пепела после Првог светског рата. 

Први светски рат је трајао четири године и до тада је био највећи у историји, а примирје између Централних и сила Антанте потписано је 11. новембра 1918. године у 11 сати. На једној страни (Централне силе) бориле су се Немачка и Аустроугарска, а на другој страни, (силе Антанте) су биле Русија, Француска и Велика Британија. 

Примирје у Првом светском рату је потписано у Француској, у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша и било је на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године.

Србија је у том рату имала страховите губитке. Изгубљено је више од 50 одсто мушког и око 30 одсто укупног становништва. Београд, који је дуго био на првој линији фронта, почетком Првог светског рата имао је, по проценама, око 90 хиљада становника, а крај рата дочекао је са свега око 10 хиљада. Београд је био поприште прве битке у Великом рату и највише је рушен и најжешће брањен град у Европи.

И премда је Србија однела победу у рату, најчешћи аспект који се истиче је велики губитак, те тумачење да је у питању српски пораз.

Први светски рат - победа или пораз

Дубравка Стојановић, редовна професорка на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, бавила се овом темом у оквиру испитивања карактера и улога српских уџбеника историје у перспективи дужег трајања, у периоду од 1913. до 2021. године. У студији "Прошлост долази" она даје одговоре на питања: На који начин су се тумачења прошлости мењала у српским уџбеницима историје? Каква је била њихова веза са званичном идеологијом и културом сећања? 

Иначе, поље истраживачких интересовања Дубравке Стојановић укључује историју идеја, проблеме демократизације и модернизације Србије, историју Београда и анализу уџбеника историје. Уџбеницима се бави од 1990-их година, а посебно је значајан и запажен њен рад у писању и уређивању регионалних уџбеничких наставних материјала и историјских читанки. 

Стојановићева је гостујући у популарном подкасту проговорила о својој књизи, те како је Први светски рат постао кључан за покретање идентитетских питања.

- Први светски рат је кључан за идентитетска питања. Идеалан је догађај да се из њега извуку кључне политичке идентитетске поруке, које су овде потребне од одамдесетих година - говорила је професорка у "Агеласту", па додала:

- Он има највеће српске победе. Церска, Колубарска битка, Солунски фронт су огромне војне победе. Он има огромне политичке и дипломатске српске победе, где је српска влада дала њен ратни програм, а то је стварање Југославије. Он има огромне жртве са српске стране, које су, нажалост, подложне манипулацији и самовиктимизацији, и страховите поразе, какви су прелазак преко Албаније и време окупације Србије, посебно овај део под бугарском влашћу - истиче она.

Дубравка Стојановић у свом излагању, поводом књиге "Прошлост долази", додаје да је Први светски рат постао "полазиште" за стварање српског национализма, а узроке налази у делу Добрице Ћосића.

- Он је постао главни окидач српског национализма и то већ од раних седамдесетих, и то преко романа Добрице Ћосића "Време смрти". Већ од наслова тог романа; да ви један тако важан победнички догађај претворите у време смрти, већ видите ту промену парадигме. Тај догађај је слављен као велика победа, пре свега, а ове жртве и ови порази су стављани, некако, у други план, све до Добрице Ћосића. Тријумф у рату је слављен као огромна победа, пре свега, што се добила Југославија. Али за Добрицу Ћосића Југославија је грешка и пораз. Он је на крају живота, у свом политичком тестаменту, такозваном, рекао: "Први светски рат је пораз".

Професорка Стојановић истиче да је до данас задржано уверење о српском поразу у Првом светском рату, премда се то коси са оним што је доказала наука и што је здраворазумски факат.

- Сад је то та игра, између онога што свако здраворазумски зна; побогу Србија је на страни земља победница у том рату. Знамо да је Србија победила. Између онога што је наука доказала, да Србија је победила, и онога што каже та јавна историја или та јавна политика историје, коју је почео Добрица Ћосић, са реченицом: "Први светски рат је пораз". Ви можете да кажете нешто сасвим супротно науци и здравом разуму и да то победи. Добрица Ћосић је победио и тумачење Првог српског рата као пораза је нешто што доминира уџбеницима од деведесетих, па скоро све до данас - закључила је Дубравка Стојановић.

***

"Време смрти" је тетралогија српског књижевника Добрице Ћосића, изашла у периоду од 1972. до 1979. године. 

Хронолошки, оно је наставак "Корена", са радњом која се одвија за време Првог светског рата. Међу главним јунацима, осим породице Катић (Аћима, Вукашина, Ивана, Милене и Адама), јављају се и Никола Пашић, Живојин Мишић као и регент Александар. 

Први део романа говори о периоду непосредно након Церске битке. Следећа о Колубарској бици, док се у трећој и четвртој говори о паклу Ваљевске болнице и повлачењу преко Албаније.

Роман "Време смрти", посебно трећа књига, имао је изванредан пријем код читалаца. За месец дана продато је десет хиљада примерака тог најскупљег романа на нашем тржишту. 

Настављам "Време смрти"

(из "Књиге о Титу" Добрице Ћосића)

Разумевање и подршка читалаца успостављају некакву равнотежу с глупом, злобном, антисрпском и незналачком критиком која прати тај роман. 

Осим надахнутог поетског текста Зорана Гавриловића, са дубоким разумевањем смисла романа, написаног за Политику, ништа значајније није речено о том роману. 

Јавља ми се жеља да почнем рад на "Поразу", четвртој књизи "Времена смрти". Треба се предати заносној муци грађења; треба заронити у ту неизвесност српске судбине.