КРИК ПРЕДСТАВЉА: Рецензија есеја "Последњи Weltschmerz" Петра Краса

„Ово дело није ни есеј ни прича, а све је помало“, рекао је сам аутор о свом делу  и вешто нас  повео на један у најмању руку интересантан  пут кроз културни  идентитет Европе, подсећајући  нас притом  на Weltchmerz; не онај  површно и  уско тумачени, већ онај  дубљи  осећај емпатије грађанина Европе,  данас  донекле изгубљен у вртлогу времена и историјских превирања, али подједнако  битан и вредан присећања.

Главни јунак дела је европски град, било који европски град, вишезначан  и саткан од своје славне античке  прошлости, са свим  религиозним фазама кроз  које је  прошао и пролази,  дубоко испреплетан са укорењеним, паганским наслеђима која су  у њега уткали  разни народи долазећи  под његово окриље.

Управо тај живописни град,  сав од само њему спојивих контрадикторности,  може се  видети мање или више сличан било где  на подручју Европе или као што га  је Крас сликовито и прецизно описао у једном делу своје приповести :„Пролазећи поред античких каријатида на неком тргу, ако подигнемо главу и боље осмотримо фасаду поред које пролазимо, можемо видети да се у ниши угаоног зида налази фигура локалног свеца који стоји у грчком контрапункту држећи јеванђеље у руци. Неће бити никакво чудо ако такав визуелни опит изведемо у Шпанији и приметимо да се сличан архитектонски  асамблаж  налази тик уз фасаду неке арене у којој публика навија у крвавој паганској приредби која ће ускоро жртвовати живот једног бика. “

Аутор примећује да  „европска цивилизација данас одаје слику суморног старца који пребира по шкрињама старе успомене,  тражећи бесомучно кривца за своје лоше дане “, али исто тако верује  „да се велтшмерц сакрио негде између редова садашње историје и културе”  и  „ остаје нам да, трагајући за европским идентитетом, идемо трагом заборављеног бола, ослушкујући далеки скерцо деветнаестог века”.

Иако се бави битним и великим стварима,  Крас није ексцентрични занесењак који пише у компликованим шифрама и кодовима. Он  нам управо те  комплексне  теме  својом великом ерудицијом с једне стране,  а људском скромношћу са друге, распарчава на разумљиве делове. Мајсторски вешто  барата добрим, старим, битним, а  често превиђеним чињеницама, притом  нам пружајући  неке сасвим нове  или готово заборављене значајне  податке и нудећи нам занимљиве увиде и корелације својствене  само њему као аутору, које држе пажњу читаоца будном, а читање овог дела чине  изузетно живим процесом.

Он упозорава :  „Шта остаје ако се од човека одузме његова биолошка историја, историја његових ћелија и жлезда, историја његових великих снова и надања, његова лична сећања и породична историја? Ако би такав необичан створ и постојао, личио би на празну произвољност.”

„Жан Валжан би данас у некој саркастичној пародији трагао за својим сребрним свећњаком по бескрајним гондолама неког мегамаркета или би га најзад  добио на телевизијској наградној игри.”

Али  и  поручује : „Свако време  је право време за подвиг, али нема узлета без узора.”

Крас држи до своје речи и од прве стране овог  изузетног  дела нас води на једно ретко и непоновљиво  путовање. Његови помоћници и саборци на том  путу су  највећи европски мислиоци, филозофи, сликари, музичари,  писци и поете. Уједињена   јединственим европским  духом  у времену и простору, пред нашим очима смењује се читава плејада личности од Платона преко Камија до Едгара Морена, заједно са Виктором Игоом, Робертом Шуманом, Леопардијем, Булгаковим, Достојевским, Сиораном, Цвајгом, нашим Црњанским, Кишом, Васком Попом и многим, многим другима… Сви они стоје заједно и сложно на првим линијама одбране „последњег велтшмерца. “

Ти „данашњи Европљани “, који  „у ствари не  воле и не разумеју себе”, подстакли су аутора , рекли бисмо, да на крају овог обимног и вишезначног дела направи један литерарни излет и да  са нама подели  изузетну причу  под називом  „Уместо краја или Зевс на два точка”. Главни јунак је ауторов  колега са Ликовне академије  у Француској, младић по имену „Хео или тако некако “, који је стигао на студије у Европу, опчињен њеном историјом и уметношћу  из  „неког малог рибарског места које се налази на обали Жутог мора”, и који је „обучен у црно и ћутљив, са сребрним бициклом под ногама и тамним наочарима личио  на сарделу која плива огромним плавим пространствима мора.”

Нико неће изаћи незадовољан са овог путовања у средиште Европе  на које нас Крас води.

И аутор је у праву. „Ово дело није ни есеј ни прича, а све је помало“. И пуно је више од тога.

Без обзира на тежину теме, којом беспрекорно влада, аутор је задржао оптимизам.

Писац нам не намеће свој став, али нам нуди могућност избора и наду. Успева да пробуди онај успавани осећај правог Европљанина у нама , којим смо негде задојени самим рођењем на овим просторима.

Никада није било лако бити Европљанин,  нити ће бити, али  не смемо  ни заборавити да  је то у исто време   велика част и одговорност.

Уметност је та која греје душу, а велтшмерц је њен исконски, врхунски  израз. Не би требао да буде последњи.

Завршили бисмо цитирајући Архимеда,  који је при опсади Сиракузе  212. године п.н.е.  римском војнику који је провалио у његову кућу, док је у песку цртао геометријске фигуре, рекао :

 - Ноли турбаре цирцулос меос, или „Немој реметити моје кругове“.