Легат славног каратисте из Јапана стиже у Београд: учитељ Шигеру Такамијаги

Ка Београду ће ускоро бити послати 4.500 публикација из области каратеа, историје и културе Јапана, америчке и енглеске књижевности, лингвистике. За Београд су спаковани и кимоно, налив перо и други предмети славног учитеља. Поклонодавци су његов син Сатору Такамијаги и члан јапанског парламента господин Кунио Аракаки, на предлог Михаила Хисаши Јамасаки Вукелића. Поклон се упућује са циљем продубљивања веза Србије и Окинаве и очувања сећања на човека који је значајно допринео развоју каратеа у Јапану и у Србији.

„Легат једног од најзначајнијих каратиста Јапана ускоро стиже у Србију! Упутио сам се на други крај планете, у далеку Окинаву, да договорим техничке детаље преноса али пре свега – да упознам изузетне људе који су Удружењу Адлигат и мени лично указали толико поверење. Дочек је био импресиван а мајстори каратеа су оставили на мене снажан утисак. Тихи и снажни, високих моралних начела, подсећају ме на српске хероје из тешких ратова. Било ми је веома важно да посетим места везана за учитеља Такамијагија – његов гроб, родну кућу, школу каратеа. Легат сваког великана је део његове душе, а душа Такмијагија сада постаје мост између Окинаве и Србије“, изјавио је Виктор Лазић, председник Адлигата.

Представнике Адлигата примили су високи званичници Окинаве, а о овој посети је известио и велики број окинављанских медија.

Окинава се сматра колевком борилачке вештине карате и многобројни туристи из целог света посећују ово острво управо због каратеа.

Учитељ каратеа Шигеру Такамијаги – скромни геније храброг народа

Учитељ Шигеру Такамијаги започео је карате каријеру 1957. године поставши члан две карате школе у којима се подучавао стил Уећи рју. Прве карате кораке учи од великог учитеља Канеа Уећија (1911-1991) и његових помоћника. Живот ће га одвести у Америку, где стиче звање магистра из области енглеске књижевности. Враћа се на Окинаву, постаје универзитетски професор. Због изванредног познавања енглеског постаје један од главних експерата за карате посвећен популаризацији овог спорта у САД и Европи.

Иако је на Окинави био велики број вежбача овог стила каратеа, Уећи рју је био скрајнут на маргину због предрасуда да се ради о ратоборном и примитивном каратеу, јер су техника и начин вежбања били препознатљиви по лакој употреби у стварној борби, а много полазника је долазило из сиромашнијих слојева друштва са нижим образовањем. Под надзором великог учитеља Канеи Уећија Такамијаги издаје књигу „Духовне теорије Окинава каратеа – историја и техника“ 1977. године. Ово дело, исписано на пет стотина страница, разбија предрасуде и доноси немерљив академски допринос за проучавање историје и теорије каратеа, постављајући Уећи рју стил као равноправан другима.

„Одржавати висок ниво амбиције, а остати међу својима“, био је животни мото Такамијагија који је подучавао своје ученике у школи коју је отворио 1981. године. Амбиција ће учинити да се непрекидно усавршавамо, али корени и веза са својима отклониће претњу усамљености и умишљености.

Познато је да је карате много више од спорта – то је филозофија живота. Професор Такамијаги је сматрао да је за изградњу карактера каратисте од изузетне важности стицање књижевног и филозофског образовања. Треба бити, како је говорио Такамијаги „истовремено вешт и у знању и у борби“.

Такамијаги је од почетка деведесетих година HH века био члан управног одбора Окинава Каратедо Асоцијације, једне од највећих карате организација на Окинави. Био је, наравно, носилац десетог дана, али је оставио и десетине научних дела из области лингвистике и едукације енглеског језика, филозофије, историје каратеа и других јапанских борилачких вештина. Његова књига „Дух ратника – тајна душе“ и данас је веома популарна на Окинави и спада у незаобилазне класике, а његова енциклопедија каратеа се сматра најзначајнијим таквим делом.  Због немерљивог доприноса развоју каратеа, Такамијаги је 2011. године проглашен особом изузетног културног значаја Префектуре Окинава.

У Србији се Уећи Рју школа каратеа развијала још од 1973. године. Због санкција и ратних дешавања српске школе каратеа су изгубиле контакт са матичном организацијом на Окинави. Током европске турнеје 2000. године учитељ је изненада променио план путовања и дошао у прву посету Србији на позив учитеља Владимира Поповића (осми дан) и учитеља Милана Димитриеског (седми дан), чија имена су и данас истакнута на Окинави. Тако су обновљене старе везе и настала нова етапа у историји српског каратеа. Уследиће још посета Београду: 2003. и 2007. године, када се поред карате семинара, одржавају и вечери културне размене на којима су представљени српски и окинављански народни плесови и музика.

Такамијаги је истицао да је за разумевање каратеа потребно истинско разумевање духовног бића. Дакле, да би Срби били добри каратисти, морају добро да познају – себе, али и менталитет и душу Окинављана. Професор је инсистирао на широком образовању и на међусобном упознавању култура – желео је и да његови Окинављани знају о Србији. На позив учитеља на Светско првенство у каратеу 2009. године учествовала је и репрезентација Србије, чији је тад домаћин на Окинави био управо Такамијаги.

Захаваљујући подршци Такамијагија у Србија је постала важан центар Уећи рју каратеа у Европи. Из Србије се овај стил последњих деценија проширио у Хрватску, Босну и Херцеговину, Македонију, Грчку, Русију и Украјину. Такамијаги је увек истицао да цени то што се, за разлику од Европљана и Американаца, поред изразите борбености и трудољубља у вежбању, Срби интересују и за духовну страну каратеа. Осећао се у Србији као код куће и нарочито заволео војнички пасуљ. Последњих година живота је остао жељан да нас још једанпут посети. Та жеља сад  испуњава, тако што ће заувек бити присутан у свом легату у Београду.