ЉУБАВ ПРЕМА ЊОЈ ГА ЈЕ ОТЕРАЛА У СМРТ: Јесењин је лудо волео 20 година старију балерину, али се романса завршила ТРАГЕДИЈОМ
Била је његова инспирација
Сергеј Јесењин био је веома емотиван човек осетљиве душе, тако танане да је чак и повређена сујета могла тешко да је повреди. У историји је остао упамћен као невероватно талентован песник, по безброј невероватних дела, али и по љубави са Исидором Данкан, која је била скоро 20 година старија од њега.
Јесењин је заволео Исидору, која је била потпуно другачија од њега, а опет невероватно иста - у страсти, уметности и љубави. Поезија је била његов живот, док је плес био њен.
ГРУПА КВИН ИМА СКРИВЕНО БЛАГО: Необјављена песма легендарног Фредија Меркјурија коју нико није чуо
ДРАГУЉИ ЈАПАНСКЕ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ: Ево по којим СРПСКИМ великанима су писане "МАНГЕ"
Покуцао ЧОВЕКУ НА ВРАТА, уследио ШОК, а затим се СРУШИО на ПОД - Глумца знамо по УЛОЗИ ДРАКУЛЕ, а његова СЛУЖБА и даље је мистерија
У трену када су се упознали 1921. године, када је он напунио 26, а она 44, славна Американка једва да је знала двадесет речи на руском, док меланхолични песник није знао ама баш ништа на енглеском. Да све буде чудније, то се никада није ни променило. Али, то је било довољно да ступе у брак, пропутују свет заједно, да се обожавају, спавају заједно, свађају, вређају, а чак и туку.
Сергеј је тада био већ увелико препознат у руском друштву, а важио је за бунтовног младића лојалног новој власти, талена ког је обожавала нација. Лако се заљубљивао, али и одљубљивао, жене је доживљавао као потрошну робу, а оне су га волеле због његове славе, плавих локни и светлих очију. До тренутка када је упознао Исидору, Јесењин је већ иза себе имао три пропала брака из којих се изродило троје деце.
Данканова је била већ остварена и прослављена плесачица, жена која је померила границе и интригирала свет, а у престоницу Русије дошла је са трагичном љубавном прошлошћу, провидном плесном одором и кофером пуним неостварених жеља. Била је крупна, нимало налик на класичну балерину, али невероватно успешна и свом послу, темељно је истраживала древне грчке плесове, а њена опсесија њима досезала је апсурдне размере, наиме она је плесала чак и у модерној варијанти тунике која је неодољиво подсећала на античке тоге. Границе је рушила тиме и што је плесала готово нага, а за њу је то симболизовало слободу од друштвених конвенција и могућност да се повеже са природом.
Исидора није намерно шокирала, она је заправо само дозвољавала да је преплаве емоције јер у њеној су глави физичко и духовно, уметност и секс били нераздвојни.
У Москви обрела, на позив Лењина, након револуције, где је отворила школу модерног плеса за девојчице, а упоредо је често организовала своје перформансе.
Славна уметница узгубила је двоје деце у саобраћајној несрећи, а потом јој је и преминуло и треће дете само неколико дана након порођаја. Упркос томе што је у 40-ој години и даље зрачила младалачким духом, није ни слутила да ће доживети најузбудљвиију љубав у свом животу. Непосредно пред долазак у Русију, чувена лондонска гатара прорекла јој венчање на руском тлу, на шта се Исидора само насмејала у лице и отишла не оставивиши јој ни пару. Али, онда је у јесен 1921. упознала Јесењина.
Баш на једном у низу њених наступа, на боемској журци пуној алкохола и дима, у атељеу сликара Жора Јакулова, упознала је и Јесењина. Тешко је замислити реакцију тадашњих радника у социјалистичкој Русији на њену тачку “Плес са шалом”. Исидора је полугола скакутала по бини, машући црвеном марамом. Али, постојао је један човек који је реаговао баш онако како је она одувек прижељкивала… 1921. године, он је у том тренутку тек напунио 26 година, а она је већ газила пету деценију , прославивши свој 44. рођендан. Видевши је Јесењин је остао опчињен, пун жеље да уради нешто ударно и изражајно. У том трену је гласно опсовао и кренуо да се пробија кроз масу узвикнувши: “Дођавола, склоните се сви са пута”, па извео кратак, будаласт и дивљи плес за Исидору. Потом је пао на колена. Исидора га је помиловала по глави, и једноставно изустила: “Анђео”, само неколико секунди касније погледала га је у очи, па рекла: “Ђаво”. Исте ноћи, опчињени и занесени, Исидора и Сергеј напустили су весеље и наставили забаву у двоје у њеном стану. Љубав је незадрживо ушла у њихова срце, занавек им одредивши судбину. Њихова веза је у месецима који ће доћи наставила да зачуђава околину, њихове познанике и пријатеље. Мало ко је разумео огромну разлику у годинама, комуникацију искључиво гестовима и погледима, а још је било мање оних који су могли да схвате Исидорину послушност којом је реаговала на офанзивне лудорије песника.
Међутим, све препреке биле су небитне и никаква копрена није могла да замути њихове емоције , само шест месеци од првог сусрета, они су се заветовали једно другом на љубав и верност и званично. Неко време све је ишло глатко, имали су свој мало “рај”, а често су и наступали заједно, она је играла, он је читао своју поезију. Исидори је предстојала турнеја по Европи и Америци, а она није могла да замисли да се раздвоји од њеног Сергеја Александровича, како је волела да га зове, па ју је Рус очекивано пратио на том путовању. Баш тада, далеко од драге Русије, започели су проблеми – тамо, у далеком свету нико није познавао Јесењина, нико није марио за њега, био је одсечен од свега што је волео и чему се дивио, био је обичан руски сељак и супруг познате Исидоре Данкан.
Када би Американци чули да пише поезију и да је национални песник, једноставно би га упитали: “Али, шта ти уопште радиш за живот?”. Све то учинило га је болесним и очајним – почео је да тугу и незадовољство утапа у алкохолу. Када су новине писале да Исидора стиже у пратњи свог младог супруга, он је био толико бесан да ју је гађао ципелама. Од немоћи и беса све што му је остало јесте да прави скандале некада обожаваној жени. Почео је да дели Исидорину одећу сиромашнима, прави сцене у ресторанима и јавним местима. Однос међу супружницима месецима је ескалирао све док нису постали странци и непријатељи једно другом.
- Одвела сам Јесењина далеко од Русије. Хтела сам да га покажем свету. Сада морамо да се вратимо у Русију како би он сачувао свој ум, јер без Русије, он не може да живи - рекла је Исидора једном приликом. И заиста, пријатељи више нису могли да препознају Јесењина, он је био други човек, истрошен, уморан, нервозан, пун тешких, црних мисли, из његових уста излазиле су безобзирне, грозне речи и прегршт увреда на рачун жене коју је волео.
Они који су били упућени у однос песника и плесачице тврде да је тих месеци Јесењин често напуштао Исидору, а она га је преклињала да се врати, говорећи: “Сергеје Александровичу, ја те волим!”
Али, и томе је морао доћи крај, жена која никада није рекла ниједну лошу реч о вољеном Јесењину, више није могла да трпи његову деструкцију. Исцрпљена и несрећна, Исидора је пијаном Јесењину саопштила да иде у Париз без њега и да га оставља самог у Москви.
- Коначно сам слободан. Стара вештица - причао је пријатељима песник.
Само неколико месеци након њеног одласка он јој је послао дрзак и кратак телеграм:
- Ја волим другу. Женим се. Срећан сам.
Његови пријатељи су након његове смрти сведочили да је у ствари желео да јој каже да је воли, али да не може да живи са њом, и да мора да потражи своју срећу са другом, те да исто жело и њој. Ипак, покушао је да је заувек истисне из живота грубим речим А, то је оно што му је одувек ишло од руке, да речима изазове како најлепше емоције, тако и дубоке ожиљке. Оно што Исидора није знала јесте да је то била велика лаж, Јесењин јесте безглаво лутао са другим женама, а 1925. године чак се и оженио Софијом Толстој, унуком чувеног Лава Толстоја, али је његово срце заувек остало код те “гипке, лаконоге брезе”. Не само срце, већ и здрава памет.
Наиме, Сергеј Александрович је залазио лагано у “лудило”, био је у све горем психичком стању, неумерено је пио и неретко разговарао са “црним човеком”, ђаволом који је живео у његовој машти.
Расплет је неминовно био трагичан. Један његов пријатељ, присећајући се последњег сусрета са песником, открио је шта му је рекао Јесењин, пун сете и туге:
- Свиђа ли ти се мој шал? То је поклон од Исидоре. Она ми га даровала. Ех, како ме је волела та старица! Ја ћу јој написати… позваћу је, и она ће раздрагана дотрчати да ми падне у загрљај…
Последњи Јесењенови месеци били су обојени тешком, сивом атмосфером безнађа, туге и лудила, али баш тада су песме из њега текле незаустављиво и силовито, као да су “навијене из машине”, како је сам причао. Као никада пре, он је писао и сећао се љубави, мучила га је њена пролазност, а опет ју је сматрао највећим чудом живота. Када му је у једном тренутку нестало мастила, крвљу је написао песму “Довиђења, друже, довиђења”, за коју се испоставило да је и последња…
“Читав живот чеках мало среће,
ал’ у ноћи ипак остах сам…
Довиђења, без стиска, без речи!
Чему бол и врелих суза жар?
За нас није ниста ново мрети,
ни сам живот није нова ствар…”, написао је чувени Рус, у том тренутку “роб” уобразиља, зловоље и усамљености.
Песму је згужвану стрпао у џеп свог пријатеља, а затим је само дан касније окончао сву своју агонију, у снежној и тужној ноћи између 27. и 28. децембра 1925. године, у лењинградском хотелу “Англетер” Јесењин је себи пресудио, у својој 30. години живота.
Неуредна соба број 5, у којој је некада боравио са његовом Исидором, волећи је и љубећи, постала је његова гробница. Сергеј Александрович извршио је самоубиство на три начина како би осигурао да неће преживети – пресекао је вене, запалио цев од грејања, свезао је шал око врата и обесио се.
Након ове трагедије Данканова се потпуно повукла из јавног живота. Бег од туге и болног недостајања тражила је у кратким и пролазним аферама. Ипак, вољеног човека надживела је само годину и по дана. Већ је загазила у шесту деценију када се у Ници забављала са младим љубавником – једног септембарског дана пребацила је свој чувени црвени шал око врата и кренула да се провоза са тим згодним Италијаном. Био је то последњи дан у животу лепе, славне Исидоре – шал, њен заштитини знак, али и исто оно чиме је Јесењин себи одузео живот, случајно се обмотао око точка аутомобила у покрету и – удавио је.
