Марина Абрамовић је УНУКА ПАТРИЈАРХА СПЦ - Његовом иницијативом започета изградња храма Светог Саве
Овај део њеног породичног наслеђа пружа дубље разумевање Марининог поимања духовности и ритуала, који се често провлаче кроз њен уметнички рад. Упркос изазовима и критикама, Марина Абрамовић остаје симбол уметничке храбрости и иновације, инспирација за генерације уметника. Њено наслеђе и утицај настављају да обликују савремену уметност, док она сама остаје неустрашива у својим истраживањима граница људског искуства.
Марина Абрамовић, призната као светска перформерка и концептуална уметница нашег порекла, има корене дубоко укорењене у партизанској историји. Рођена 30. новембра 1946. године у Београду, долази из породице посвећених комуниста, Војина и Данице Абрамовић, који су били кључне фигуре у послератној Југославији.
Њено порекло је богато историјским наслеђем. Марин отац, Војин Абрамовић, био је високи функционер у државној сигурности, задужен за безбедност земље. Његова посвећеност партизанским идеалима и рад у служби безбедности оставили су дубок утисак на Маринино схватање дисциплине и преданости.
Њена мајка, Даница Абрамовић, имала је значајну улогу у културном животу тадашње Југославије. Током шездесетих година, Даница је била директорка Музеја револуције у Београду, институције која је неговала и промовисала револуционарну историју земље. Њена мајка је била строга и захтевала је од Марине високу дисциплину и посвећеност, што је у великој мери обликовало њен приступ уметности и перформансима.
Оно што је мање познато, али фасцинантно, јесте да је Марина унука Петра Росића, патријарха српског Варнаве, који је био на челу Српске Православне Цркве од 1930. до 1937. године. Овај део њеног породичног наслеђа пружа дубље разумевање њеног интересовања за духовност и ритуале, који се често провлаче кроз њен уметнички рад.
Краљ Александар И Карађорђевић је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву учинити сервилним слугом државе. Патријарх Варнава је био један од блиских сарадника краља Александра код провођења идеологије југословенског национализма, и често је истицао потребу "спровођења потпуног јединства једнокрвне браће". Он је проповедао југословенство као "национално веровање свих Срба, Хрвата и Словенаца" и често је истицао слоган "брат је мио које вере био".
Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве преустројио СПЦ и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске Цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији. Његовом иницијативом започета је изградња храма Светог Саве у Београду (највећег православног храма на Балкану). Такође је на месту старе Београдске митрополије подигао нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије код Саборне цркве), као и манастир Ваведење на Сењаку.
Упркос својим дубоким коренима у Србији и Црној Гори, Марина Абрамовић је већи део свог живота провела у иностранству, стварајући и развијајући своју уметничку каријеру. Од 1976. године живи у Њујорку, где је изградила значајну уметничку каријеру, поставши једна од најутицајнијих фигура у свету перформанса и савремене уметности.
Љубавни живот Марине Абрамовић такође је привукао пажњу јавности. Од 2016. године у вези је са америчким продуцентом и бизнисменом Тодом Екертом. Њихова веза је посебна не само због професионалних успеха обоје, већ и због чињенице да је Тод млађи од Марине 21 годину. Марина и Тод су заједно посетили Београд 2019. године, што је изазвало велику пажњу медија и јавности.
Марина је отворено говорила о свом животном путу и изборима. Изјавила је да се свесно одрекла деце и традиционалне породице у корист номадског начина живота, посвећеног уметности.
- Моји студенти су били моја деца. У последње три године сам срећна с Тодом, који има сличан начин живота. Видимо се повремено у хотелу - рекла је Марина у једном интервјуу 2019. године, а њихова веза је доказ да разлика у годинама не мора бити препрека за срећан и складан однос.
Пре него што је започела везу са Тодом, Марина је била у два брака, од којих је сваки трајао по четири године. Њена прва веза са уметником Ulayem била је више од романтичног односа – заједно су истраживали границе уметничког израза кроз заједничке перформансе. Њихов рад, често провокативан и емотивно интензиван, оставио је трајни траг на савременој уметности. Иако су се разишли 1988. године, њихов рад и даље инспирише уметнике широм света.
Други брак, са италијанским уметником Паолом Цаневаријем, трајао је од 1989. до 1999. године. Током овог периода, Марина је наставила да развија свој јединствени стил перформанса, истражујући теме као што су физичка и ментална издржљивост, што је постало заштитни знак њеног рада.
Марина Абрамовић је кроз своју каријеру редефинисала перформанс као уметничку форму, уводећи елементе телесног искуства, спиритуалности и интеракције са публиком. Њен рад је често био контроверзан, померајући границе уметности и изазивајући публику да преиспита своја схватања о уметности и животу. Од перформанса где је сатима непомично стајала док је публика имала могућност да је додирује и користи предмете постављене испред ње, до пројекта "The Артист ис Пресент" у Музеју модерне уметности у Њујорку, где је једноставно седела и гледала у очи сваког ко је сео насупрот ње, Марина је непрестано истраживала односе између уметника и публике, тела и ума.
