"Доброћудни џин" српског глумишта био је дискриминисан због физичког изгледа, а остаће упамћен по овој чувеној улози

Легендарни Ташко Начић, рођен 1934. године у Крушевцу, био је познати глумац који је дипломирао глуму на ФДУ у Београду у класи Мате Милошевића, а најпознатији је по својим улогама у филмовима "Давитељ против давитеља" и "Ко то тамо пева".

Начић је ретко давао интервјуе, али је једном приликом открио како је доживљавао свој изглед у глумачкој каријери, истичући важност унутрашњег талента над спољашњим изгледом.

- Свестан сам да, због своје спољашњости, не могу да играм љубавнике нити хероје. Потпуно сам сигуран да никада нећу бити Хамлет. Али сматрам да везивање за нечији изглед иде на прву лопту. Важније је шта човек изнутра може да уради. Добро, не кажем да изглед не може помоћи, али добро се сећам кад сам, као студент академије, гледао Художествени театар. Давали су фрагменте, и Тарасова је глумила Ану Карењину. Тарасовој је тада било око шездесет и нешто година, била је голема, дебела. Но, после једног минута представе, то вам није сметало и пред собом сте заиста имали Ану Карењину - испричао је Ташко почетком деведесетих.

Маестралне улоге и монодрама "Не пуцај бре"

Током своје каријере, Начић је остварио 67 маестралних улога у позоришним представама, а посебно се истакао улогом у монодрами "Не пуцај бре" коју је играо десет година.

Публика је увек награђивала Начића овацијама, а његова харизма освајала је срца како позоришне, тако и телевизијске публике.

Дебитантски наступ и остварења на великом платну

Начић је дебитовао 1960. године у филму "Боље је умет", а током своје каријере остварио је запажене улоге у остварењима као што су "Боксери иду у рај", "Мајстор и Маргарита", "Чудо невиђено", "Ћао, инспекторе", "Није лако са мушкарцима", "Сабирни центар" и други.

Његов специфичан изглед није га спречио да оствари значајне улоге на великом платну.

Начић је преминуо 26. марта 1993. године у Београду у 58. години живота, остављајући иза себе неизбрисив траг у домаћој глумачкој сцени.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, а његово наслеђе и допринос српској култури и уметности остају неизбрисиви. Ташко Начић ће заувек остати упамћен по својој посебној глумачкој даровитости и непоновљивом присуству на сцени.

Начића су сматрали "доброћудним џином" српског глумишта и зато што су га деца посебно волела, највише због улога у серијама "Хајде да растемо" и "Вага за тачно мерење".

Главни проблем је био у изгледу. С обзиром на то да је био висок 192 центиметра, често није могао ни да се уклопи у ликове, па му неки редитељи нису давали улоге или су за њега налазили неке друге.

Но, он није падао у депресију због тога већ је проналазио велику утеху у ролама које је добијао и на том пољу успео да постане један од најбољих.