Да ли знате ко је била прва српска књижевница? Једно од својих дела посветила је умрлом сину

Имала је све услове за добро васпитање – знала је грчки, кретала се у друштву учених црквених људи, била је изузетна везиља. О њеном образовању и талентима сведоче текстови које је саставила и предмети примењене уметности које је израдила. Податак да је за себе поручила један Псалтир 1370/71. године говори о њеној књигољубивости.

Монахиња Јефимија или Јелена Мрњавчевић била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне, а пре замонашења била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића.

Српска принцеза у турској серији: Позната глумица тумачи чувену Мару Бранковић, а запевала је и на нашем језику

Српска принцеза у турској серији: Позната глумица тумачи чувену Мару Бранковић, а запевала је и на нашем језику

Проглашена најлепша стара српска реч: Већина људи не зна шта она значи, а да ли сте и ви међу њима?

Проглашена најлепша стара српска реч: Већина људи не зна шта она значи, а да ли сте и ви међу њима?

Чувена књижевница крила љубав према женама: Омиљене јунакиње из цртаног филма заправо су њене љубавнице

Чувена књижевница крила љубав према женама: Омиљене јунакиње из цртаног филма заправо су њене љубавнице

После погибије мужа у Маричкој бици 1371. године, замонашила се и прешла у Србију. Живела је на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је послала војску за битку код Ангоре 1402. године.

Мисли се да  је своје последње дане провела у манастиру Љубостиња. Узела је још строже монашке завете и добила име Јевпраксија.

Јефимија је помагала кнегињи Милици у вођењу државних послова, у периоду Миличине владавине – у тешком и опасном времену након Косовске битке. Свакако је утицала на васпитање Миличине деце, од којих су Стефан Лазаревић и Јелена Балшић били веома образовани и наклоњени књижевном раду.

Учешће у дипломатској мисији код султана Бајазита

Кнегиња Милица – монахиња Јевгенија и Јефимија пошле су у априлу 1398. године да оправдају деспота Стефана Лазаревића, осумњиченог за вазално неверство Бајазиту. Константин Филозоф  у Житију деспота Стефана Лазаревића веома похвално писао је о овом деликатном подухвату две монахиње, при том је истакао Јефимијину мудрост:  

"Пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара, (Јефимија) јој рече: 'Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо'. Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду"

Ове Константинове речи, уз додатак да је Милица била мудра као Одисеј, представљају највећу похвалу написану  женама у српској књижевности. Јефимија и кнегиња Милица учестовале су у још једном важном подухвату – заслужне су за пренос моштију Свете Петке у Србију.  Ову реликвију затражиле су на дар од Бајазита и тако је светитељка доспела у нашу земљу.

Јефимијина дела

У српској књижевности Јефимија је остала позната по три своја књижевна дела високе уметничке вредности. Сва три сачувана су у материјалу, тако да представљају споменике не само књижевности, него и примењене уметности. Њени радови замишљени су као дар  –  манастирима Хиландару и Раваници. У њима је, у првом лицу једнине, Јефимија истакнута као даровалац и састављач.

Први текст, "Туга за младенцем Угљешом", урезан је у сребру, у двострукој иконици коју је Јефимија приложила Хиландару. Настао је између 1368. и 1371. године, након смрти њеног малог сина Угљеше Деспотовића. Угравиран је у позлаћене сребрне плочице, украшене бисерима и драгим камењем. На једној иконици приказана је Богородица са малим Христом, на другој Света Тројица у облику Гостољубља Аврамовог. Текст "Туге" састоји се из две дуже, дубоко емотивне  реченице. Јефимијина молитва није конвенционална и апстрактна, него је лична и конкретна – она признаје да је "природом матерњом побеђена" и да не може да обузда своју тугу за умрлим дететом.

"Мољење Господу Исусу Христу" настало је 1398/99. године. Текст је извезен на завеси за царске двери, коју је Јефимија даровала Хиландару, где се и данас чува. На завеси,  једном од најлепших везова у старој српској уметности, израђени су ликови Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог. У дну је Јефимија извезла текст свог мољења, за које се надахнула речима византијских писаца Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста из молитава пред причешће.

Њено треће дело, "Похвала кнезу Лазару" у целини јесте изворан песнички текст. Извезена је позлаћеном жицом на црвеном атласу, са намером да буде покров за ковчег са моштима светог кнеза. Јефимија је покров наменила Лазаревој  задужбини Раваници –  данас се налази у Музеју Српске православне цркве.

- Спој личне и опште трагедије, у савршеном складу уздржаног израза и композиције, уздиже ово Јефимијино дело у ред  најлепших текстова српске књижевности - истиче Димитрије Богдановић у "Историји старе српске књижевности".

Иако по жанру похвала, овај њен текст је по унутрашњем тону молитва светом кнезу за општу и непосредну помоћ угроженом народу и синовима Стефану и Вуку, као и за посредовање код светих мученика. На самом крају Похвале Јефимија говори о себи – моли светог кнеза да утиша "љуту буру њене душе и тела".

Јефимијина дела на иконици, завеси и покрову  јесу, у ствари, молитве настале у одређеним моментима и са одређеном наменом. Састављене су у првом лицу, у облику директног обраћања божанској или светитељској личности, и то је њихова прва црта која им даје тон срдачности и интимности. Друга црта је што оне не садрже апстрактна осећања и морална размишљања, него тугу и бол, личну патњу, страховања за себе и ближње, за цео један народ. Прва наша жена за коју знамо да је писала, писала је не о нечем или неком, већ о себи, и чинила је то на изразито исповедан и непосредан начин, истакао је Милан Кашанин у "Српској књижевност у средњем веку".

Неразрешено питање још два уметничка дела

У науци је остало отворено питање још једног евентуално Јефимијиног дела – реч је о плаштаници рађеној око 1405. године, која се данас налази у румунском манастиру Путна. Ова плаштаница спада у најраскошније радове у српској примењеној уметности. На свили је златним и сребрним концем извезен лик мртвог Христа са збором анђела, а натписи су на грчком језику.  У обради фигура постоје стилске сродности са хиландарском завесом за царске двери.

Јефимији се приписује и један аер (воздух) с краја XIV и почетка XV века, који се чува у београдском Музеју Српске православне цркве.

За њен долазак из Сера на двор кнеза Лазара везује се доношење грчке плаштанице Антонија из Хераклеје, коју је могла да види у деспотовини свог мужа пре битке на Марици. Ова тканика спада у највредније примерке студеничке ризнице. Претпоставља се и да је Јефимија наручила једну икону Богородице, након 1371. године. Икона је дело сјајног солунског уметника, налазила се у манастиру Поганово, сада је у Народном музеју у Софији.

Србија Данас/књизенство/В.Јанковић